Stranice namenjene odabranoj poeziji i vrhunskoj prozi.

04.07.2012.

WHAT THE THUNDER SAID- ONO ŠTO REČE GROM (5. deo)


V   ONO ŠTO REČE GROM[1]



Posle crvenila baklji na znojnim licima
Posle ledenog muka u vrtovima
Posle agonije među kamenim vidicima
Povici i plač
Tamnica i dvorac i jeka
Prolećnog groma vrh dalekih brda
On što beše živ sada je mrtav
Mi što besmo živi umiremo sada
Donekle strpljivi.

Ovde nema vode nego svud je kamen
Kamen a nema vode i peskovit put
Put što vijuga gore među brdima
Što su brda kamena  bez vode
Da ima vode stali bi i počeli piti
Sred kamenja ne može se stati i zamišljen biti
Znoj je osušen a stopala su u pesku
Da je samo vode među tim kamenjem
Mrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunu
Ovde ni da stojiš ni ležiš ni sediš
U tim brdima nema čak ni tišine više
Nego jalova suva grmljavina bez kiše
U tim brdima nema čak više ni samoće
Nego se crvena tmurna lica cere i reže
S pragova raspucalih kuća od blata
                                                Kad bi bilo vode
                                A ne kamenje
                                Kad bi bilo kamenja
                                Ali i vode
                                I vode
                                Izvor
                                Lokva među kamenjem
                                Kad bi se samo čuo šum vode
                                A ne cikada
                                I suva trava zapevana
                                Nego šum vode preko kamenja
                                Gde drozd-pustinjak peva u borovima[2]
                                Kapa kap kapa kap kap kap kap
                                No nema vode

Ko je taj treći što stalno ide pored tebe?
Brojim li, tu smo samo ti i ja u društvu[3]
No kad pogledam napred niz beli put
Uvek vidim još nekog u hodu pored tebe
Šulja se zakukuljen, u  mrkom ogrtaču
Ne znam je li muškarac ili žena
- No ko je to sa tvoje druge strane?

Kakav je to zvuk u visini[4]
Mrmor materinske tužaljke
Kakve se to zakukuljene horde roje
Po beskrajnim ravnima, posrću napuklim tlom
Okruženi samo ravnim obzorom
Kakav se to grad nad brdima
Drobi sastavlja opet rasprskava u ljubičastom vazduhu
Kule što se ruše
Jerusalim Atina Aleksandrija
Beć London
Nestvarni
Jedna je žena zategla dugu crnu kosu
I na tim strunama muziku šapata izvodila
I ljubičastom vazduhu ljiljci dečijih lica što su
Zviždali uz lepet krila –
Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zid
U vazduhu naglavce behu tornjevi, glasovi
Zvona i opomena, otkucani časovi
I glasovi zapevali iz praznih čatrnja i usahlih vrela.

U ovoj raspodnutoj jami među brdima
U bledoj mesečini, trava peva
Na obaljenim grobovima, oko kapele,
Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom.
Prozora nema a vrata se njišu.
Suve kosti nikome ne mogu ništa.
Samo je petao stajao na krovnoj gredi
Ku ku riku ku ku riku
U blesku munje.A onda vlažni udar vetra
Što nosi kišu.

Gang beše opao, i ovešeno lišće
Čekalo je kišu, dok su se crni oblaci
Skupljali nad Himavantom, u daljini.
Džungla se ugnula, zgurila u tišini.
Tad progovori grom
DA
Datta: Šta smo mi dali?[5]
Prijatelju, krv mi srcem potresa
Strašna odvažnost predaje magnovenja
Koju ni vek razboritosti ne može opozvati
Time, i time samo smo postojali
A to se ne nalazi u našim posmrtnicama
Ni u sećanjima koja zastire pauk dobrotvor[6]
Ni pod pečatima koje mršavi pravozastupnik lomi
U našim praznim sobama
DA
Dayadhvam: čuo sam ključ,[7]
Okrenuo se u vratima jednom, i jednom samo,
Mi mislimo na ključ. svako u svojoj tamnici
Misleći na ključ, svako potvrđuje po tamnicu
Samo u suton eterski glasovi
Ožive za tren slomljenog jednog Koriolana.
DA
Damyata: čamac se povinovao
Radosno, ruci vičnoj jedrima i veslu,
More beše mirno. i tvoje bi se srce povinovalo
Radosno, na poziv, poslušno kucajući
Vlasnim rukama
                                                Sedeo sam na obali
I pecao, s neplodnom ravnicom za leđima.[8]
Hoću li barem srediti svoje zemlje?
Londonski most se ruši ruši ruši
Poi s’ascose nel foco che gli affina[9]
Qando fiam uti chelidon – O lasto lasto[10]
Le Prince d’Aquitaine ά la tour abolie[11]
Tim sam odlomcima podupro svoje ruševine
Pa šta, dobor će doći. Hieronimo opet mahnita.[12]
Datta. Dayadhvam. Damyata.
                Shantih shantih shantih[13]


*  *  *

                Ne samo na naslov, nego na osnovu i dobar deo uzgradne simbolike ove pesme navela me je knjiga gospođice Jessie L.  Weston o legendi o Gralu: From Ritual to Romance (Kembridž). Zaista, moj dug knjizi gospođice Weston toliki je, da sama knjiga razjašnjava poteškoće u pesmi mnogo bolje nego što to mogu učiniti moje napomene; ja je preoručujem (nezavisno od velike zanimljivosti same knjige) svima koji smatraju da je takvo razjašnjenje vredno truda. Dugujem , u opštijem smislu, još jednom delu iz antropologije, delu koje je duboko uticalo na našu generaciju; mislim na Zlatnu granu. Naročito sam se koristio poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Svako kome su poznata ta dela odmah će u ojoj pesmi preoznati izvesne aluzije na obrede vegetacije.





[1] U prvom delu V dela postoje tri teme: put u Emaus, prilaz Opassnoj kapeli (vidi knjigu gđice Weston) i sadašnje propadanje istočne Evrope.
[2] Ovo je Turdus anoalaschkae pallastii, droz-pustinjak koga sam čuo u pokrajini Kvebek. Chapman (Handbook of Birds of Eastern North America) kaže: „... najviše mu prijaju usamljeni predeli šuma ili šikara... Njegov pev nije značajan po raznolikosti opsega glasa, ali po čistoti i umilnosti zvuka i izvrsnim modulacijama nema nu ravna“. Njegova „pasma vodenih kapi“ s pravom se proslavila.
[3] Sledeće stihove nadahnula je priča jedne od ekspedicija na Antarktik (zaboravio sam koje, ali mislim jedne Šakltonove): pričalo se da se grupi istraživača, na krajnjoj granici snaga, stalno pričinjavalo da je među njima jedan član više nego što su stvarno mogli da se prebroje.
[4] up. Herman Hesse, Blick ins Chaos:“Schon ist halb Europa, schon ist zumindest der halbe Osten Europas auf dem Wege zum Chaos, fährt betrunken im heiligen Wahn am Abgrund entlag und singt dazu, singt betrunken und hymnisch wie Dmitri Karamasoff sang. Ueber diese Leider lacht der Bürger beleidigt, der Heilige und Seher hört sie mit Träen“.
[5] „Datta, dayadhvam, damyata“ (Daj, saosećaj, upravljaj). Basna o značenju Groma nalazi se u brihaderanyaka-Upanishad. Prevod se nalazi u knjizi Deussen-a Sechzig Upanishads des Veda.
[6] up. Webster, The White Devil:
„...they`ll remarry
Ere the worm pierce your winding-sheet, ere the spider
Make a thin curtain for your epitaphs“.
[7] pu. Pakao:
„ed io sentii chiavar l`uscio di sotto
all`  oribile torre“.
Takođe F. H. Bradley, Appearance and Reality:
„Moje soljašnje senzacije meni su isto tako privatne kao i moje misli ili osećanja. U oba slučaja moje iskustvo spada u moj spostveni krug, zatvoren prema spolja; i, sa svim elementima koji su slični, svaka sfera je neprovidna za druge, koje je okružuju... Ukratko, posmatran kao iskustvo koje postoji u duši, čitav svet je osoben i privatan za tu dušu.“
[8] v. Weston, From Ritual to Romance, poglavlje o Kralju ribaru.
[9] v. Čistilište:
„Ara vos prec per aqella valor
que vos guida al som de l`escalina
sovegna vos a temps de ma dolor.-
Poi s`ascose nel focco che gli affina.“
[10] v. Perviglium Veneris. up. Filomela u delu II i III.
[11] Žerar de Nerval, sonet El Desdichado.
[12] v. Kyd, Spanish Tragedy.
[13] Shantih. ponovljeno kao ovde, prdstavlja uobičajeni završetak jedne Upanišade. Naš ekvivalent za ovu reč jeste „Mir koji prevazilazi razum“.

Нема коментара:

Постави коментар