Stranice namenjene odabranoj poeziji i vrhunskoj prozi.

12.07.2012.

ALEKSANDAR RISTOVIĆ - VERENICI (Светиљка за Ж. Ж. Русоа, Нолит, 1995.)




Miš je pretrčao preko poda i nestao
u pukotini, a mi pokušavamo
da ga dozovemo šapućući izvesna imena i nadimke.

Neka devojka sedi na krevetu
i navlači duge čarape. Ima krupna usta,
kao i zelene i žute trake umesto kose.

Preko puta nje je verenik u vereničkom ruhu:
taman kaput i čakšire sa zlaćanim ukrasima.
Smeje se devojci koja navlači čarape.

Pa onda zaspi u položaju
u kome ga je zatekao pogled neke druge devojke
koja se tog časa pojavljuje na vratima.

Miš je izvirio iz pukotine i okleva
pre no što će pretrčati pod od zida do zida
dok ga prva devojka ne dočeka granom jorgovana
sa cvetićima koji ispadaju zbog naglih pokreta.

Napolju je mraz okovao svojim kovačkim altkama
kuću u kojoj se ne vide više ni verenik ni devojke,
ali se dobro oseća jorgovanski miris
i to ne samo u onoj prostoriji gde je pod obojen svetloljubičasto.


Нема коментара:

Постави коментар