Hajde već jednom, pokaži se ti, omrznuto zelenilo,
vi, trupci i panjevi i iverje za potpalu,
tamo gde nedostaje jedno od vas zamenjuje ga drugo u bilo kojoj upotrebi
dok sneg duva kroz otvorena vrata na pokrivače i odeću.
Nevidljive su ruke onoga koji vas njiše vi, tanke grane,
ali mu osećate snagu kao da je u pitanju kakvo dete ili odrastao čovek,
ja isto tako, opažam rumenilo na nepostojećim ustima
dok mi idu u susret vazdašnje nevolje i nesreća u drvenom kovčegu.
Ne, dakle, treperenje snega nego prostor obojen zelenilom,
ne obrve i usta, ni celo lice u kovrdžama,
ne zamagljeno okno, večernja svetiljka ili ljubičasto uzglavlje,
ne revolucionarna muzika ni sirotište sa razvaljenim krovom.
Ti, moja ženo, ideš u providnoj odeći preko providnog polja,
uskoro ćemo naići na providno drveće i na providne sagovornike,
praznina najednom ispunjava bilo koje utočište sa mogućim posetiocima,
slatko je umovanje u praznini uz studentsko zvonce ili uz drvenu čegrtaljku.
Нема коментара:
Постави коментар