PESMA ZA SIMEUNA
Gospode, rimski zumbuli cvetaju u zdelama i
Zimsko sunce mili uz snežna brda;
Uporno doba zastalo je.
Lak je moj život, dok čeka vetar samrtni,
Kao pero na mojoj nadlanici.
Prašina u suncu i
sećanje u uglovima
Čekaju na vetar koji mrzne prema mrtvoj zemlji.
Podaj nam tvoj mir.
Mnoge sam godine išao ovim gradom,
veru svoju držao i post, sirotinji udelio,
Počast primao i odavao, bol blažio i utehu primao,
Niko sa moga praga nije oteran bio.
Ko će se stiti doma moga, gde će živeti deca dec emoje
Kada dođe vreme čemerno?
poći će jarčevim trabom, i lisici u dom,
Bežeći od stranih lica i mačeva stranih.
Pre doba okova i pokora i kuknjave
Podaj nam tvoj mir.
Pre zastanka na gori pustošnoj,
Pre izvesnog časa materinskog bola,
Neka sada, u ovo rođajno doba preminuća,
Podari Dete, Reč još nema i neizgovorena,
Utehu Izrailja
Starcu koji ima osamdeset leta a nema sutrašnjice.
Po reči Tvojoj.
Slaviće Tebe i pamtiti u svakom pokoljenju,
U slavi i porugama,
Svetlost na svetlost, uspinjući se stepenicama svetaca,
Ne meni mučeništvo, ushit misli i molitve,
Ne meni potonje viđenje,
Podari mi tvoj mir.
(A mač će tvoje srce da probije,
Tvoje takođe.)
Umoran sam od života svoga i života onih posle mene,
Umirem spostvenom smrću svojom i smrću onih posle mene.
Otpusti slugu svojega,
Jer videše mu oči spasenje tvoje.
Нема коментара:
Постави коментар