Stranice namenjene odabranoj poeziji i vrhunskoj prozi.

10.12.2012.

T.S.Eliot - "POSVETA MOJOJ ŽENI" (Prepev::Jovan Hristić)

                 


                   Kojoj dugujem uzlet ushićenja
                   Što oživljava moja čula kada smo budni
                   I ritam počinka našeg sna
                   Ujednačeno disanje

                   Ljubavnika čija tela odišu mirisom jedno drugoga
                   I misle iste misli koje ne moraju da se izgovore
                   I brbljaju iste reči ne morajući da znaju njihova
                   značenja.

                   Nikakav zlovoljni zimski vetar neće smrznuti
                   Nikakvo uporno tropsko sunce neće sparušiti
                   Ruže u ružičnjaku koji je naš i samo naš

                   Ali ova posveta namenjena je drugima da je čitaju
                   Ovo su privatne reči javno upućene tebi.





M. VALERIJE MARCIJAL - EPIGRAMI




II 42

Što pirkaš dupe, nisi u pravu,
jer trošiš sapun preko mere.
Bolje u bide nabij glavu:
više će biti da se pere



II 62
To što briješ noge, ruke, grudi,
i što oko kite dlačice štucaš,
to je da se tvoja riba izludi;
al kad briješ dupe, na koga pucaš?


III 8
Joku voli Sloba.
Ama koju Joku?
Onu, bre, bezoku.
Joka je bez jednog oka
ali Sloba nema oba.



III 98
Hteo bi da doznaš, dragi Dane,
koliko ti je smršala bulja?
U dupe bi drugo da se ušulja
mogla, da tu opali neko tane.




IX 4
Jedan jeb kod Gale košta zlatnika dva.
Još dva te staje dalja usluga njena.
Zašto ti druže, plaćaš deset, kad se zna
da joj je za fafaž mnogo niža cena?
Plaćaš, dakle, da ćuti ko zalivena.








28.11.2012.

T.S. Eliot - "Mrzovolja" ( Prepev:Raša Livada i David Albahari)





Nedelja: kako zadovoljno šetaju
Ta nedvosmislena nedeljna lica;
Šeširi od svile, pa te kape s vrpcama,
Mašne na cipelama i svesne ljupkosti
U ponavljanju koje zamenjuje
Tvoj duhovni mir
Ovom neovlašćenom digresijom.

Veče, svetiljke i, naravno: čaj!
Deca i mačori u uskoj ulici;
Tuga nesposobna da ustane
Protiv ove mutne zavere.

A Život, malo ćelav, malo sed,
Na kraj srca, probirljiv i umiljat:
Čeka, s rukavicama i šeširom u ruci,
Strogo pažljiv na kravatu i odelo -
Pomalo ne trpi zakašnjenja -
Tu, na pragu Apsolutnosti.














T. S. Eliot - "PUTOVANJE MUDRACA" (Prepev: Svetozar Brkić)




"Hladno nam bogme beše,
Baš najgore doba godine
Za put, i ovako još dalek put:
Drumovi zapali i vreme steglo,
Pusta ciča zima."
I kamile ožuljane, ranjavih nogu, tvrdoglave,
Ležu u raskvašen sneg.
Ponekad smo i žalili
Za letnjim palatama na padinama, za terasama,
I svilastim devojkama što služe šerbet.
Pa onda goniči, psuju, gunđaju
I beže, traže piće i žene,
I noćne vatre se gase, i nemaš gde da se skloniš,
I gradovi neljubazni i varoši nama nesklone
I sela prljava i cene za nas svud više:
Nije nam bilo baš lako.
Najzad smo rešili da za put koristimo noć,
I spavasmo na mahove,
A u ušima tad nam glas, kako
Čista ludost je sve to.

Onda u zoru siđosmo u nešto topliju dolinu,
Mokru, bez snega, mirisnu od bilja;
U kojoj potok beše i vodenica razgonjaše mrak,
I stabla tri na nebu behu nisko,
I konj neki beo i star jurnuo je livadom.
Onda stigosmo do krčme s ulazom u lozi,
Šest se do vrata ruku kockalo u srebro
I noge bile prazne mešine vinske.
Al' nikakvo obaveštenje ne dobismo tu, i tako
produžismo put
I stigosmo uveče, i gotovo odmah
Nađosmo mesto; pa dobro je (možda ćete reći).

Davno, sećam se, bejaše sve to,
I isto bih opet postupio, ali zapiši
To zapiši
To: da l' čitav pređosmo taj put zbog
Rođenja ili Smrti? Sigurno, bilo je Rođenje tu,
Dokaz imasmo i nema u to sumnje. Viđao sam i
pre rođenje i smrt,
Ali mislio sam da su drukčiji; ovo Rođenje beše
Teška i gorka agonija za nas, ko Smrt, naša smrt.
Vratili smo se u naše zemlje, u Kraljevstva ova,
Al' ne beše nam više lako pri duši, u starom poretku
stvari,
Sa tuđim svetom što držaše se bogova svojih.
Bila bi mi draga još jedna smrt.





                                       
                                       














T.S. Eliot - "PRELUDIJUMI"






I

Zimsko se veče taloži
S mirisom pečenja u pasažima.
Šest časova.
Dogoreli pikavci zadimljenih dana.
A sada nagli pljusak pada
Preko blatnjavih komada
Uvelog lišća oko vaših nogu,
I novina s pustih gradilišta;
Udara kiša
Slomljene kapke i vetrokaze,
A na uglu ulice usamljen
Fijakerski konj topće u pari.


Pa red se svetiljki upali.


II

Jutro dolazi svesti

Od mlakih bljutavih mirisa piva
S ulice gde strugotinu tabaju
Sve te kaljave noge što žure
K ranim šankovima gde se kafa toči.


Uz sva ostala prerušavanja
Koja nastavlja vreme,
Mislim na sve te ruke posle spavanja
Kako podižu otrcane zavese
U hiljadu nameštenih soba.


III

Zbacila si sa kreveta ćebe,
Ležala na leđima i čekala;
Dremala si i gledala kako noć odaje
Hiljadee nečistih likova
Od kojih ti je sačinjena duša;
Treperili su na stropu odaje.
A kada čitav svet se vratio,
I svetlost je upuzala kroz kapake
I po olucima začula si vrapce
Imala si takvo viđenje ulice
Da bi ga ulica jedva shvatila;
Sedeći na rubu kreveta, gde si
Navoje papira iz kose vadila
Ili svoje žute tabane obuhvatila
Dlanovima svojih prljavih ruku.


IV

Duša mu se nategla preko nebesa
Što čile iza bloka kuća,
Ili je gaze postojane stope
U četiri, u pet, u šest sati opet;
I zdepasti prsti što lule nabijaju,
I večernje novine, i oči
Sigurne u izvesne izvesnosti,
Svest jedne zamračene ulice
Nestrpljive da uzme na se svet.

Uzbude me maštarije što se svijaju
Oko tih slika, čvrsto ih uhvate:
Pojam nekih bezgranično blagih
Stvari što bezgranično pate.

Obriši rukom usta, i nasmej se:
Svetovi se vrte kao drevne žene
Što pabirče gorivo s pustih gradilišta.

















TIN UJEVIĆ - "SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA"

                                 Kako je teško biti slab,
                                 kako je teško biti sam,
                                 i biti star, a biti mlad!

                                 I biti slab, i nemoćan,
                                 i sam bez igde ikoga,
                                 i nemiran, i očajan.

                                 I gaziti po cestama,
                                 i biti gažen u blatu,
                                 bez sjaja zvijezde na nebu.

                                  Bez sjaja zvijezde udesa,
                                  što sijaše nad kolijevkom,
                                  sa dugama i varkama.

                                - O Bože, Bože, sjeti se
                                   svih obećanja blistavih
                                   što si ih meni zadao.
                                    
                                  O Bože, Bože , sjeti se
                                   i ljubavi, i pobjede,
                                   i lovora i darova.

                                   I znaj da sin tvoj putuje
                                   dolinom svijeta turobnom
                                   po trnju i po kamenju,

                                   od nemila do nedraga,
                                   i noge su mu krvave, 
                                   i srce mu je ranjeno.
                                
                                   I kosti su mu umorne,
                                   i duša mu je žalosna,
                                   i on je sam i zapušten,

                                   I nema sestre ni brata,
                                   i nema oca ni majke,
                                   i nema drage ni druga.

                                   I nema nigde nikoga
                                   do igle drača u srcu
                                   i plamena na rukama.

                                    I sam i samcat putuje
                                    pod zatvorenom plaveti, 
                                    pred zamračenom pučinom,

                                    i komu da se potuži?
                                    Ta njega niko ne sluša,
                                     ni braća koja lutaju.

                                     O Bože, žeže tvoja riječ
                                     i tjesno joj je u grlu,
                                     i željna je da zavapi.

                                      Ta besjeda je lomača
                                      i dužan sam je vuknuti,
                                      ili ću glavom planuti.

                                      Pa nek sam krijes na brdima,
                                      pa nek sam dah u plamenu,
                                      kad nisam krik sa krovova!

                                      O Bože, tek da dovrši
                                       pečalno ovo lutanje
                                       pod svodom koji ne čuje.
                                         
                                       Jer meni treba moćna riječ,
                                       jer meni treba odgovor,
                                       i ljubav, ili sveta smrt.

                                       Gorak je vijenac pelina,
                                        mračan je kalež otrova,
                                        ja vapim žarki ilinštak,

                                        Jer mi je mučno biti slab,
                                        Jer mi je mučno biti sam -
                                        (kada bih mogo biti jak,

                                         kada bih mogo biti drag) -
                                         no mučno je, najmučnije
                                         biti već star, a tako mlad!
                                    

                                     

21.11.2012.

RADE DRAINAC - IZ EROTIKONA (GLAD MI JE BESKRAJNA...)




                                                 10.

                          Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

                          Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
                          i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
                       
                          Dao bih sve a ništa nemam.
                          Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.






DIMITRIJE KANTAKUZIN - "NEDOKUČIVOST JE ODASVUD"

                           


                              Kad se rastanemo od moći života
                              nedokučivost je odasvud -
                              i žal neutešna
                              nema iscelitelja, nema ni bližnjih.

                              Kada smo čestim uzdasima
                              i suhim zahvaćeni,
                              kada oganj plameni raspaljuje unutrašnjost i rastrzava -
                              uzdahnućeš iz dubine srca
                              i sažalitelja ti nećeš naći.






NIKON JERUSALIMAC - "POVEST TUĐINA I PLENIKA"

                                   Sedoh i smotrih kako teku beskorisno.
                                   Obretoh svest moju tromo, um moj odrvenjen
                                   i namučenu mi dušu ljuto uništenu.
                                   Ostavi dušo slasti, ne teci u neizvesno,
                                   da ne preduhitri te smrt
                                   i da ne polučiš spasti se.
                                   Lukava nedra pomračuju dušu moju.
                                   Srp izoštren žeti čuvstva.
                                   I meso truli od mnoštva zla mojih.
                                   Oči pokri, nikako ugledati.
                                   Ruke i noge iznemogoše,

                                   krepost ne imajući sasvim.
                                   U dobro sumnjam, u lukavo biše.
                                   Kao ptoma, kao pas.
                                   Kao tuđin i plenik beskorisno spavam.





KONSTANTIN FILOZOF - "SMRT DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA"

                                 Gde, uistinu, iznenada ode
                                 sve svetlo i krasno
                                 što je unutra i napolju?
                                 
                                 Gde su zborovi igrača,
                                 gde crkvena sabranja?
                                 Gde saborne svetkovine
                                 i molitvena obilaženja po okolini?

                                 Najedanput sve bi mrzost zapuštenja,
                                 i sve se preobrazi,
                                 sve se u nebiće dede,
                                 i sve se nevoljom ispuni.

                                 Humke se razarahu i sažižahu.






SAVA NEMANJIĆ - "SLOVO O MUKAMA"

                                    Pomešah se sa stokom nerazumnom
                                    i izjednačih se s njom,
                                    bivajući ubog dobrim delima,
                                    a bogat strastima,
                                    lišen Božje slobode,
                                    osuđen od Boga,
                                    oplakan od anđela,
                                    bivajući na smeh besovima,
                                    obličavan svojom savešću,
                                    posramnljen zlim svojim delima.

                                    I pre smrti bivam mrtav,
                                    i pre Suda sam se osuđujem,
                                    pre beskrajnje muke
                                    sobom sam mučen od očajanja.





                                     

MILETA JAKŠIĆ -" PRIVIĐENJA"

                                 


                           Ko mutan prizrak gigantskoga zida
                           Jesenja magla vidik mi zaklanja,
                           Pogled mi prekida:
                           Jedva nazirem senke crna granja
                           Tamna obličja džbunja, golog pruća -
                           A gde je selo? Ni crkve, ni kuća!
                           Sve grezne, tone u magli, tišini.
                           Ljudi se kreću ko bezglasne seni
                           U tom povodnju;- tako mi se čini
                           Da se u carstvu tajanstvenog dima
                           Ti ljudi  samo priviđaju meni -
                           Da, oni meni, a ja opet njima.








20.11.2012.

Rejmond Karver - "MESOPOTAMIJA" (preveo Ljubomir Đurković)

                                
           Budeći se prije svitanja, u tuđoj kući,
           čujem radio iz kuhinje.
           Sumaglica praminja ispred prozora dok
           ženski glas čita vijesti, a onda i vremensku prognozu.
           Čujem to, i kako meso cvrči
           sjedinjujući se s vrelom mašću u tiganju.
           Slušam još malo, u polusnu. I sve je isto,
           no ne baš sasvim,kao dok bijah dijete koje leži u krevetu 
           i sluša u mraku kako neka žena plače
           i muški glas, povišen, pun srdžbe i očaja,
           a sve to izmiješano sa zvucima radija. No,
           što jutros čujem je muškarac
           koji pita: "Koliko mi je još ljeta ostalo?
           Odgovori mi!" Žena ćuti. A šta bi mu i mogla
           reći na to? Nakon toga čujem ga
           da govori o nekom koga već odavno
           nema: "Taj je mogao reći:
                      - O Mesopotamijo! -
           i dirnuti publiku do suza."
           Istoga časa ustajem iz kreveta i oblačim pantalone.
           U sobi je već dovoljno svjetla da bih shvatio
           gdje sam. Na kraju, odrastao sam čovjek
           a ti ljudi su moji prijatelji. Ne ide im
           baš najbolje ovih dana. Ili, možda im
           ipak ide bolje nego ikada,
           jer su ustali rano i govore o ozbiljnim stvarima
           kakave su smrt i Mesopotamija. U savkom slučaju,
           osjećam da me nešto vuče u kuhinju.
           Toliko se toga tajanstvenog i važnog
           dešava tamo ovog jutra.                                                    
   

                                                            
 
 

Rejmond Karver - "MENUET" (preveo Miloš Komadina)

                              Svetla jutra.
                              Dani kad sam toliko želeo da nisam hteo ništa.
                              Samo ovaj život, ništa više. Ipak,
                              nadao sam se da niko neće naići.
                              A ako ipak naiđe, neka to bude ona.
                              Ona s malim dijamantskim zvezdama
                              na svojim cipelama.
                              Devojka koju sam video da igra menuet
                              Taj stari ples.
                              Menuet. Igrala ga  je
                              onako kako treba da se igra.
                              I onako kako je htela.

Rejmond Karver - "PUT" ( prevod: Miloša Komadine)

                Kakva grozna noć! Ili sasvim bez snova,
                ili sa snom koji može biti ili ne može biti
                san što nagoveštava gubitak. Prošle noći ostavljen
                                                                                               sam
                bez reči na seoskom putu.
                Kuća daleko u brdu odavala je svetlost
                ne veću od zvezde.
                Ali ja sam se bojao da odem tamo, i nastavio sam da
                                                                                          koračam.

                 Zatim me budi kiša koja bije o okno.
                 Cvetovi u vazi kraj prozora.
                  Miris kafe, i ti koja dodiruješ kosu
                  pokretom nekog koga nije bilo godinama.
                  Ali ima parče hleba ispod stola
                  kraj tvoje noge. I linija mrava
                  koji mile tamo-amo iz pukotine na podu.
                  Prestala si da se smeješ.

                  Učini mi nešto jutros. Navuci zavesu i dođi
                  nazad u krevet.
                  Zaboravi kafu. Pravićemo se
                  sa smo u stranoj zemlji, i zaljubljeni.
                

Rejmond Karver - "STRAH" (preveo Miloš Komadina)

      Strah da ću videti policijski auto kako skreće ovamo.
      Strah da zaspim noću.
      Strah da neću zaspati.
      Strah da će prošlost ustati.
      Strah da će sadašnjost odketeti.
      Strah od telefona koji zvoni u mrklu noć.
      Strah od električnih oluja.
      Strah od čišćenja žene koja ima mrlju na obrazu!
      Strah od pasa za koje mi kažu da ne ujedaju.
      Strah od zebnje!
      Strah da ću morati da identifikujem telo mrtvog
                                                                             prijatelja.

      Strah da ću ostati bez novca.
      Strah da imam previše, iako to ljudi neće verovati.
      Strah od psiholoških profila.
      Strah od kašnjenja i strah da ne dođem pre svih drugih.
      Strah od rukopisa moja dece na omotima.
      Strah da ne umru pre mene, i da se ne osećam krivim.
      Strah da ne moran da živim sa majkom u njenim poznim
                                                                  godinama, i mojim.
      Strah od zbrke.
      Strah da se dan ne završi nesrećno.
      Strah da se ne probudim i vidim da si otišla.
      Strah da ne volim i strah da ne volim dovoljno.
      Strah da ono što volim ne bude smrtonosno za one koje
                                                                                      volim.
      Strah od smrti.
      Strah da ću živeti predugo.
      Strah od smrti.
                  Ja to rekoh.
        

16.11.2012.

REJMOND KARVER - "NOVAC"

                Da bi se moglo živeti
                na pravoj strani zakona.
                Da bi uvek koristio svoje sopstveno ime
                i telefonski broj. Da da kauciju 
                za prijatelja i da ga boli uvo
                ako prijatelj zapali iz grada.
                U stvari, nada se da hoće.
                Da da nešto novca
                svojoj majci. I svojoj deci
                i njihovoj majci.
                Da ga ne štedi. On želi
                da ga potroši pre no što nestane.
                Da njime kupuje odela.
                Da plaća stanarinu i komunalije.
                Da kupuje hranu i još ponešto.
                Da izađe na večeru kad mu se dopadne.
                I u redu je
                naručiti bilo šta iz menija!
                Da kupi drogu kad mu se ushte.
                Da kupi kola. Ako se slupaju
                da ih popravi. Ili još bolje
                da kupi druga. Vidite onaj 
                brodić? Mogao bi da kupi takav
                ko ništa. I da plovi
                oko Rta, tražeći
                društvo. Zna jednu devojku 
                u Porto Alegreu koja bi volela
                da ga vidi na
                njegovom sopstvenom brodu, punih jedara, 
                kako okreće u luku zbog nje.
                Momak koji je uzmogao
                da pređe čitav taj put
                da vidi nju. Samo zato
                što boli zvuk
                njenog smeha,
                i način kako joj se kosa njiše.


REJMOND KARVER - "ČITANJE"

                                    Život svakog čoveka je tajanstvo, baš kao
                                    što je tvoj, i moj. Zamisli
                                    dvorac sa prozorom koji gleda
                                    na Ženevsko jezero. Tu je na prozoru
                                    za toplih sunčanih dana čovek
                                    toliko zadubljen u čitanje da ne pogleda
                                    u jezero. Ili ako i pogleda, zabeleži mesto prstom,
                                    podigne pogled, i zuri
                                    preko vode u Monblan,
                                    i dalje, u Selah, Vašington,
                                    gde je sa devojkom
                                    i napija se po prvi put.
                                    Poslednja stvar koje se seća, pre
                                    no što mu je pukao film, jeste da ga je ona pljunula.
                                    Nastavio je da se opija
                                    i biva pljuvan godinama.
                                    Ali neki će vam ljudi reći
                                    da je patnja dobra za karakter.
                                    Možete da verujete šta god hoćete.
                                    U svakom slučaju, on se
                                    vraća čitanju i neće se
                                    osećati krivim zbog svoje majke
                                    koja luta u svom brodu žalosti,
                                    i koja razmatra svoju decu
                                    i njihove nevolje što se nastavljaju i nižu.
                                    Ne namerava ni da misli
                                    o bistrookoj ženi koju je jednom voleo
                                    i o njenom porazu od ruke istočnjačke religije.
                                    Njena žalost nije imala početka i nije imala kraja.
                                    Neka bilo ko iz dvorca, ili Selaha,
                                    iskorači da pokaže saosećanje s čovekom
                                    koji po čitav dan sedi u prozoru i čita,
                                    kao slika čitača.
                                    Neka sunce priđe bliže.
                                    Neka i sam taj čovek priđe bliže.
                                    Šta bi, dođavola, mogao da čita taj čovek?

REJMOND KARVER - "GDE SU ONI ŽIVELI"

                       Gde god da je išao tog dana, hodao je
                       svojom sopstvenom prošlošću. Probijao se koz hrpe
                       sećanja. Gledao kroz prozore
                       koji mu više nisu pripadali.
                       Kao ni beda, ni sitniš.
                       U tim danima kad su živeli po svojoj volji,
                       predodređeni da budu nepobedivi.
                       Ništa ih nije moglo zaustaviti. Ni
                       za najduže vreme.

                       U sobi motela
                       te noći, u ranim jutarnjim satima,
                       raskrilio je zavesu. Video oblake
                       nagomilane oko meseca. Prignuo se
                       staklu. Hladan vazduh je
                       prolazio, stavio je ruku na srce.
                       Voleo sam te, mislio je.
                       Voleo te dobro.
                       Pre nego što te više nisam voleo.

REJMOND KARVER - "PESMA KOJA NIJE PROTIV PTICA PEVAČICA"

                  Oladite malo, ptice pevačice. Pustite me da
                                                                                     predahnem.
                  Nema potrebe da se ovako nastavi,
                  čak i ako je jutro. Treba mi više sna.

                   Gde ste bile kad mi je bilo trideset?
                   Kada je kuća stajala tamna i tiha po čitav dan,
                   kao da je neko umro?

                   I taj isti neko, ili neko drugi,
                   skuvao je veliko, mračno jelo za preživele.
                   Jelo koje je trajalo deset godina.

                    Hajdete, duše moje. Dođite za jedan sat,
                    prijatelji. Tada ću biti sasvim budan,
                    Videćete. Ovoga puta mogu da obećam.

        

REJMOND KARVER - "TRAŽEĆI POSAO"

                            Uvek sam želeo kalifornijsku pastrmku
                            za doručak.

                            Iznenada, naša sam novu stazu
                            do vodopada.

                            Požurih.
                            Probudi se.

                            kaže moja žena,
                            ti sanjaš.

                            Ali kad pokušam da se dignem,
                            kuća se iskosi.

                            Ko sanja?
                            Podne je, kaže ona.

                            Moje nove cipele čekaju kraj vrata.
                            Blistaju.

REJMOND KARVER - "KIŠA"



                       Ustao sam tog jutra sa
                       strašnom potrebom da ležim u krevetu ceo dan
                       i čitam. Na tren sam se borio protiv toga.

                       Zatim sam pogledao kroz prozor na kišu.
                       I predao sam se. Stavio sam se u potpunosti
                       u vlast tog kišnog jutra.

                       Hoću li svoj život živeti ponovo?
                       Činiti iste neoprostive greške?
                       Da, imam pedeset posto šanse. Da.





26.07.2012.

Čarls Simić - "SVET SE NE ZAVRŠAVA" (The World Doesn't End)

                                                                   *                        

The time of minor poets is coming. Good-by Whitman, Dickinson, Frost. Welcome you whose fame will never reach beyond your closest family, and perhaps one or two good friends gathered after dinner over a jug of fierce red wine . . . while the children are falling asleep and complaining about the noise you're making as you rummage through the closets for your old poems, afraid your wife might've thrown them out with last spring's cleaning.

It's snowing, says someone who has peeked into the dark night, and then he, too, turns towards you as you prepare yourself to read, in a manner somewhat theatrical and with a face turning red, the long rambling love poem whose final stanza (unknown to you) is hopelessly missing.                                                                                                   

                                                            –After Aleksandar Ristović






                                               *

Dolazi vreme malih pesnika. Zbogom Vitmene, Dikinsonova, Froste. Dobrodošli vi čija slava nikad neće dopreti dalje od vaše najbliže rodbine, i možda jednog ili dvojice dobrih prijatelja okupljenih posle večere oko vrča jakog crnog vina... dok deca padaju u san i žale se zbog buke koju pravite preturajući po ormanima, tražeći svoje stare pesme, u strahu da ih je možda vaša žena izbacila prilikom poslednjeg prolećnog spremanja.

Pada sneg, kaže neko ko je zavirio u mrklu noć, a potom se i on okreće ka vama dok se vi pripremate da čitate, ponešto teatralno, s licem koje crveni, dugačku ljubavnu pesmu čija je poslednja strofa (vi to ne znate) beznadežno izgubljena

- Po Aleksandru Ristoviću

ČARLS SIMIĆ - "SVET SE NE ZAVRŠAVA" (The World Doesn't End)


                                                        *

Someone shuffled by my door muttering: “Our goose is cooked.

Strange! I have my knife and fork ready. I even have the napkin tied around my neck, but the plate before me is still empty.

Nevertheless, someone continues to mutter outside my door regarding a certain hypothetical, allegedly cooked goose that he claims is ours in common.








                                              *

Neko se mota oko mojih vrata mrmljajući: "Naša guska je pečena."

Čudno! Nož i viljuška su mi spremni. Čak mi je i salveta svezana oko vrata, ali tanjir ispred mene još uvek je prazan.

Ipak, neko nastavlja da mrmlja ispred mojih vrata nešto u vezi sa izvesnom, hipotetičkom, navodno pečenom guskom koja je, tvrdi on, naša zajednička.

ČARLS SIMIĆ -"SVET SE NE ZAVRŠAVA" (The World Doesn't End)


                                            *

My thumb is embarking on a great adventure. “Don’t go, please”, say the fingers. They try to hold him down. Here comes a black limousine with a veiled woman in the back seat, but no one at the wheel. When it stops, she takes a pair of gold scissors out of her purse and snips the thumb off. We are off to Chicago with her using the bloody stump of my thumb to paint her lips.






                                              *

Moj palac se upušta u veliku avanturu. "Molimo te, ne idi", kažu prsti. Pokušavaju da ga zadrže. Nailazi crna limuzina sa ženom pod velom na zadnjem sedištu, ali za volanom nema nikog. Kad se limuzina zaustavi, ona uzima zlatne makazice iz svog novčanika i odseca mi palac. Odlazimo za Čikago a ona se služi okrvavljenim patrljkom mog palca da namaže svoje usne.

ČARLS SIMIĆ - iz knjige proznih pesama "SVET SE NE ZAVRŠAVA" (Narodna knjiga,1990) - CHARLES SIMIĆ, The World Doesn't End

                                            *

Are Russian cannibals worse than the English? Of course. The English eat only the feet, the Russians the soul. “The soul is a mirage,” I told Anna Alexandrovna, but she went on eating mine anyway. 

"Like a superb confit of duck, or like a sparkling littleneck clam still in its native brine?" I inquired. But she just rubbed her belly and smiled at me from across the table.





                                                    *


Da li su ruski ljudožderi gori od engleskih? Naravno. Engleski jedu samo noge, ruski dušu. "Duša je varka", rekoh Ani Aleksandrovnoj, ali ona ipak nastavi da jede moju.

"Kao veličanstveni zalogaj zaslađene patke, ili kao penušava školjka u prirodnom soku?" Raspitivao sam se. Ali ona samo protrlja svoj trbuh i nasmeši mi se preko stola.

Aleksandar Ristović - SEDAM PESAMA O KONJIMA (pesma 7.)

                                                    7.

                         U ciči zimi stoje konji pod smrtnom
                                                                                presudom,
                         konjušnica je zatvorena za ljubitelje konja i
                                                                                      druge,
                         oseća se ljut miris zimskog cveća, i sena.

                         Izvršilac presude zasad je u kuhinji,
                         jede obema rukama, obraćajući se nekoj ženi,
                         koja pokušava da mu sedne u krilo, gola
                                                                          golcata, i lepa.

                         Neko dete nosi čašu s bosiokom, smeje se
                         dok obilazi oko njih klanjajući se više puta,
                         onda se lati usne harmonike i svira

                         U drugoj sobi s velikim ogledalima.

                         Jednog po jednog, sad izvode konje ispred
                                                                                   konjušnice,
                          cimajući uzde i vičući kao ludi.
                          Izvršilac presude ubija konje iz male
                          puške ciljajući ih međ lepe oči izbliza, kao
                                                                                      opčinjen.

                           Konji leže u snegu, nad njima su gola drveta i
                                                                                     vran gavran,
                            jedini svedok i budući saučesnik.

Aleksandar Ristović - SEDAM PESAMA O KONJIMA (pesma 6.)

                                                    6.

                              Konji koji vuku tramvaj konji su očevog
                                                                                    detinjstva,
                              rage, uskih pleća, polumrtvi dabome,
                              obavljaju svoj posao za malu nadoknadu u vidu
                                                                                        vreće zobi
                              i, naravno, timarenja kasnije u konjušnici.

                              U tramvaju sede gospe, prinoseći
                              licu male marame od svile, kraj njih su
                              punački anđeli u vunenim čarapama i s
                                                                          anđeoskom obućom.

                               Neki čova, starinskog kova, upoznaje se
                               sa onom do sebe, uz ustajanje i dubok naklon.
                               Ima knjigu u krilu sa sličicama golih
                                                             anđela u apstraktnim pozama.

                                Ja sam dečak sa zadnjeg sedišta, mislim
                                 na neko devojče koje i ne pomišlja na mene,
                                 nego je usredsređeno na okno tramvaja već
                                                                               zamagljeno kišom.                                  

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            

Aleksandar Ristović - SEDAM PESAMA O KONJIMA (pesma 5.)

                                                   5.

                               Ovaj konj je dobijen na lutriji. Vlasnica mu
                                je devojka crvenih očiju i s makazama za
                                                                                            nokte.
                                U trobojnoj haljini šeta se između konja i
                                                                                          šapuće.

                                 Drži čvrsto uzde vodeći svog konja ka kući
                                 gde sede uz duvar ukućani, već opčinjeni
                                 njenom pojavom u ulozi buduće jahačice.

                                 Ali, evo je gde uvodi konja u kuću, i konj
                                 pažljivo prolazi između ukućana, koristeći
                                 četiri duboke papuče da ne uprlja pod i
                                                                                      prostirke.

                                  Uveče sanjaju oboje gotovo isti san: kao
                                   konj je poprimio sasvim ljudske odlike i
                                                                                 govori, a njoj
                                   raste griva i mala (ali zlatna) kopita koja
                                                                           svetlucaju dok trči.

                                   Preko mesečinom obasjane trave, iz večeri u
                                                                                          veče, i duže.