WHAT THE THUNDER SAID- ONO ŠTO REČE GROM (5. deo)

V   ONO ŠTO REČE GROM[1]

Posle crvenila baklji na znojnim licima

Posle ledenog muka u vrtovima

Posle agonije među kamenim vidicima

Povici i plač

Tamnica i dvorac i jeka

Prolećnog groma vrh dalekih brda

On što beše živ sada je mrtav

Mi što besmo živi umiremo sada

Donekle strpljivi.

Ovde nema vode nego svud je kamen

Kamen a nema vode i peskovit put

Put što vijuga gore među brdima

Što su brda kamena  bez vode

Da ima vode stali bi i počeli piti

Sred kamenja ne može se stati i zamišljen biti

Znoj je osušen a stopala su u pesku

Da je samo vode među tim kamenjem

Mrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunu

Ovde ni da stojiš ni ležiš ni sediš

U tim brdima nema čak ni tišine više

Nego jalova suva grmljavina bez kiše

U tim brdima nema čak više ni samoće

Nego se crvena tmurna lica cere i reže

S pragova raspucalih kuća od blata

                                                Kad bi bilo vode

                                A ne kamenje

                                Kad bi bilo kamenja

                                Ali i vode

                                I vode

                                Izvor

                                Lokva među kamenjem

                                Kad bi se samo čuo šum vode

                                A ne cikada

                                I suva trava zapevana

                                Nego šum vode preko kamenja

                                Gde drozd-pustinjak peva u borovima[2]

                                Kapa kap kapa kap kap kap kap

                                No nema vode

Ko je taj treći što stalno ide pored tebe?

Brojim li, tu smo samo ti i ja u društvu[3]

No kad pogledam napred niz beli put

Uvek vidim još nekog u hodu pored tebe

Šulja se zakukuljen, u  mrkom ogrtaču

Ne znam je li muškarac ili žena

- No ko je to sa tvoje druge strane?

Kakav je to zvuk u visini[4]

Mrmor materinske tužaljke

Kakve se to zakukuljene horde roje

Po beskrajnim ravnima, posrću napuklim tlom

Okruženi samo ravnim obzorom

Kakav se to grad nad brdima

Drobi sastavlja opet rasprskava u ljubičastom vazduhu

Kule što se ruše

Jerusalim Atina Aleksandrija

Beć London

Nestvarni

Jedna je žena zategla dugu crnu kosu

I na tim strunama muziku šapata izvodila

I ljubičastom vazduhu ljiljci dečijih lica što su

Zviždali uz lepet krila –

Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zid

U vazduhu naglavce behu tornjevi, glasovi

Zvona i opomena, otkucani časovi

I glasovi zapevali iz praznih čatrnja i usahlih vrela.

U ovoj raspodnutoj jami među brdima

U bledoj mesečini, trava peva

Na obaljenim grobovima, oko kapele,

Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom.

Prozora nema a vrata se njišu.

Suve kosti nikome ne mogu ništa.

Samo je petao stajao na krovnoj gredi

Ku ku riku ku ku riku

U blesku munje.A onda vlažni udar vetra

Što nosi kišu.

Gang beše opao, i ovešeno lišće

Čekalo je kišu, dok su se crni oblaci

Skupljali nad Himavantom, u daljini.

Džungla se ugnula, zgurila u tišini.

Tad progovori grom

DA

Datta: Šta smo mi dali?[5]

Prijatelju, krv mi srcem potresa

Strašna odvažnost predaje magnovenja

Koju ni vek razboritosti ne može opozvati

Time, i time samo smo postojali

A to se ne nalazi u našim posmrtnicama

Ni u sećanjima koja zastire pauk dobrotvor[6]

Ni pod pečatima koje mršavi pravozastupnik lomi

U našim praznim sobama

DA

Dayadhvam: čuo sam ključ,[7]

Okrenuo se u vratima jednom, i jednom samo,

Mi mislimo na ključ. svako u svojoj tamnici

Misleći na ključ, svako potvrđuje po tamnicu

Samo u suton eterski glasovi

Ožive za tren slomljenog jednog Koriolana.

DA

Damyata: čamac se povinovao

Radosno, ruci vičnoj jedrima i veslu,

More beše mirno. i tvoje bi se srce povinovalo

Radosno, na poziv, poslušno kucajući

Vlasnim rukama

                                                Sedeo sam na obali

I pecao, s neplodnom ravnicom za leđima.[8]

Hoću li barem srediti svoje zemlje?

Londonski most se ruši ruši ruši

Poi s’ascose nel foco che gli affina[9]

Qando fiam uti chelidon – O lasto lasto[10]

Le Prince d’Aquitaine ά la tour abolie[11]

Tim sam odlomcima podupro svoje ruševine

Pa šta, dobor će doći. Hieronimo opet mahnita.[12]

Datta. Dayadhvam. Damyata.

                Shantih shantih shantih[13]

*  *  *

                Ne samo na naslov, nego na osnovu i dobar deo uzgradne simbolike ove pesme navela me je knjiga gospođice Jessie L.  Weston o legendi o Gralu: From Ritual to Romance (Kembridž). Zaista, moj dug knjizi gospođice Weston toliki je, da sama knjiga razjašnjava poteškoće u pesmi mnogo bolje nego što to mogu učiniti moje napomene; ja je preoručujem (nezavisno od velike zanimljivosti same knjige) svima koji smatraju da je takvo razjašnjenje vredno truda. Dugujem , u opštijem smislu, još jednom delu iz antropologije, delu koje je duboko uticalo na našu generaciju; mislim na Zlatnu granu. Naročito sam se koristio poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Svako kome su poznata ta dela odmah će u ojoj pesmi preoznati izvesne aluzije na obrede vegetacije.

---

[1] U prvom delu V dela postoje tri teme: put u Emaus, prilaz Opassnoj kapeli (vidi knjigu gđice Weston) i sadašnje propadanje istočne Evrope.

[2] Ovo je Turdus anoalaschkae pallastii, droz-pustinjak koga sam čuo u pokrajini Kvebek. Chapman (Handbook of Birds of Eastern North America) kaže: „... najviše mu prijaju usamljeni predeli šuma ili šikara... Njegov pev nije značajan po raznolikosti opsega glasa, ali po čistoti i umilnosti zvuka i izvrsnim modulacijama nema nu ravna“. Njegova „pasma vodenih kapi“ s pravom se proslavila.

[3] Sledeće stihove nadahnula je priča jedne od ekspedicija na Antarktik (zaboravio sam koje, ali mislim jedne Šakltonove): pričalo se da se grupi istraživača, na krajnjoj granici snaga, stalno pričinjavalo da je među njima jedan član više nego što su stvarno mogli da se prebroje.

[4] up. Herman Hesse, Blick ins Chaos:“Schon ist halb Europa, schon ist zumindest der halbe Osten Europas auf dem Wege zum Chaos, fährt betrunken im heiligen Wahn am Abgrund entlag und singt dazu, singt betrunken und hymnisch wie Dmitri Karamasoff sang. Ueber diese Leider lacht der Bürger beleidigt, der Heilige und Seher hört sie mit Träen“.

[5] „Datta, dayadhvam, damyata“ (Daj, saosećaj, upravljaj). Basna o značenju Groma nalazi se u brihaderanyaka-Upanishad. Prevod se nalazi u knjizi Deussen-a Sechzig Upanishads des Veda.

[6] up. Webster, The White Devil:

„...they`ll remarry

Ere the worm pierce your winding-sheet, ere the spider

Make a thin curtain for your epitaphs“.

[7] pu. Pakao:

„ed io sentii chiavar l`uscio di sotto

all`  oribile torre“.

Takođe F. H. Bradley, Appearance and Reality:

„Moje soljašnje senzacije meni su isto tako privatne kao i moje misli ili osećanja. U oba slučaja moje iskustvo spada u moj spostveni krug, zatvoren prema spolja; i, sa svim elementima koji su slični, svaka sfera je neprovidna za druge, koje je okružuju... Ukratko, posmatran kao iskustvo koje postoji u duši, čitav svet je osoben i privatan za tu dušu.“

[8] v. Weston, From Ritual to Romance, poglavlje o Kralju ribaru.

[9] v. Čistilište:

„Ara vos prec per aqella valor

que vos guida al som de l`escalina

sovegna vos a temps de ma dolor.-

Poi s`ascose nel focco che gli affina.“

[10] v. Perviglium Veneris. up. Filomela u delu II i III.

[11] Žerar de Nerval, sonet El Desdichado.

[12] v. Kyd, Spanish Tragedy.

[13] Shantih. ponovljeno kao ovde, prdstavlja uobičajeni završetak jedne Upanišade. Naš ekvivalent za ovu reč jeste „Mir koji prevazilazi razum“.