ALEKSANDAR RISTOVIĆ (O PUTOVANJU I SMRTI, Nolit, Beograd,1976.)

15                    

Nemoj odugovlačiti, ti, smrti, gledajući me kroz rešetke,
toliko udaljena kao da se nikad nećemo naći oči u oči;
izmakao sam ti u najboljim godinama ostavljajući ti gluvu starost,
usta koja ne krvare od ujeda i telo među večernjim senkama.

Zateći ćeš me drugog dana i u drugojačijim okolnostima
kad te ne očekujem za stolom ili na vetrovitom drumu,
biću dovoljno mudar da učinim snošljivim tih nekoliko trenutaka
kada mi se ukaže tvoj nepodoban oblik u stvarima koje ne poznajem.

Da li si ti žena čija mesnata usta volim,
da li si ti brežuljak u detinjim snovima 
gde se dodirnusmo pre nego što smo rekli "da" jedno drugom,
da li si ti rashlađena čaša sa otiskom moja četiri prsta,
da li si ti blesak i prazno okretanje točka na prevrnutim dvokolicama?

Ne postoji sećanje na tebe niti tvoj tačan opis
i moguće je da te oličava sve što je unaokolo i u čije se slike odevaš;
hrana za pse, bič, senka čizama i lepet krila
tek su puko nagađanje na koje, evo, pristajem, u nedoumici.