III
PROPOVED VATRE
Razderan je šator reke: poslednji prsti lišća
Hvataju se modre obale i tonu. Vetar
Prelazi mrkom zemljom, nečujan. Nimfe su otišle.
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.[1]
Reka ne nosi prazne boce, hartije od sendviča,
Svilene maramice, kartonske kutije, pikavce
Ni druge dokaze o dugim letjim noćima. Nimfe su otišle.
A i prijatelji im, dangubni naslednici direktora iz grada;
Otišli, adrese nisu ostavili.
NA vodama Lemanskim sedeo sam i plakao…
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.
Mila Temzo, tiho teci, neću biti dug ni glasan.
No za leđima gde mi hladno piri,
Zveket kostiju, kikot od uha do uha seširi.
Jedan pacov je tiho puzao kroz žbunje,
Vukao obalom svoj kaljavi trbuh,
Dok sam pecao u muntom kanalu
Jednom u zimsko veče, iza plinare,
Mozgajući o ropasti kralja moga brata
I smtri kralja oca mog pre njega.[2]
Gola bleda tela na ugnutom vlažnom tlu
I kosti bačene u nisko suvo potkrovlje,
Gde godinama samo pod šapom pacova zazveče.
No za leđima mi pokadkad zaječe[3]
trube automobila, motora kojim dohodi[4]
U proleće Svini,gđr Porter pohodi.
Zraci se mesečine po gđi Porter steru[5]
Ona i njena kćer u
Soda-vodi noge peru.
Cvrk cvrk cvrk
Dživ dživ dživ dživ dživ dživ
Tiriri
Nestvarni grade
Pod mrkom maglom zimskog podneva
G. Eugenides, trgovac iz Smirne,
Neobrijan, a džep mu pun suvog grožđa[7]
C. i f. London, dokumenti na uvid,
Pozvao me je na vulgarnom francuskom
Da ručam s njim U Kenon strit hotelu
Pa da odemo na vikend u Metropol.
U ljubičasti čas, kad oči se i leđa
Osovljuju nad stolom, kad ljudski motor čeka
Kao što taksi otkucava i čeka,
Ja, Tiresija, premda slep, dok između dva života damaram,[8]
Starac zbrčkanh ženskih grudi, taj trenutak
Vidim ljubičast, čas večernji što se stara
O povratku domu, mornara dovodi s puta,[9]
Daktilografkinju kući; rasprem akuhinju, pali
Peć, i hranu u konzervama iznosi.
NA prozoru se opasno razapeto suši
Njeno rublje, pod poslednjim zracima dana,
Na divanu (noću što ko krevet služi)
Čarape, grudnjaci, hrpa zgomilana.
Ja, Tiresija, starac zbrčkanih sisa,
Video sam scenu, nastavak prorekao –
I ja sam očekivanog gosta dočekao.
On stiže, mladić bubuljičava lica,
Činovničić, prodavac nepokretnih imanja,
Kome ko skupi šešir pokondirenoj tikvi
Pristaje smeli pogled samopouzdanja.
Da čas je sada pgodan, on ceni;
Večera prošča, a jj kapci teško vise,
Nežnostima malim
on se bliži ženi
Koja ih ne želi, ali i ne brani se.
Odlučan, zajapuren, on sad nasrtljiv biva,
Njegove drske ruke ne sreće neposlušnost;
Njegova taština ne traži odaziva,
Njoj dovoljan je njena ravnodušnost.
(A ja, Tiresija, sve sam unapred prepatio,
Na istom tom divanu sve provodio,
Ja koji sam ispod zidova Tebe bio
I među najnižim od mrtvaca hodio.)
Na kraju još je zaštitnički ljubi
I pipa put, na stepeništu mrak je…
Ona se okreće, u zrcalo zrui
Jedva i svesna ljubavnika svojeg;
Umom joj mutna misao projuri:
“Baš mi je milo da prošlo i to je”.
Kad lepa žena ponizi se tako,[10]
Pa sama hoda savojom sobom noću,
Nesvesno kosu pogladiće lako
I na gramofon namesti ploču.
“Ta muzika me stigla na vodama”[11]
I duž Stranda, pa uz Qeen Victiroa Street,
O Grade, grade, začujem ponekaad
Kraj neke krčme dole pored Temze
Prijatni jecaj neke mandoline,
Zveckanje, žamor što iznutra pline,
gde ribari su dokoni u podne: gde na zidovima
Magnusa Mučenika od jonske beline[12]
I zlata sjaja nepojamnog ima.
Reka
se znoji[13]
Katranom i mazutom
lađe plove
Plimom okrenutom
Crvena jedra
Široka
Vetrom na jarbolu iskošena.
Lađama s boka
Brvna vrh talasa
Sve do Griniča
Kraj Ostrva pasa.
Weilala
leia
Waiiaia
leilala
Elizabeta i Lester[14]
Zaveslaji
Krma se ko školjka
Pozlaćena sjaji
Zlatno i crveno
Na obale stižu
Talasi sa penom
Jugozapadnjakom niz vodu
Zvuci zvonjave odu
Zvona bele kule
Weilala
leia
Wallala
leilala
“Tramvaji, drvećem prašina polegla.
Hajberi me rodi. Ričmond i Kju[15]
Upropastiše me. Kraj Ričmonda sam legla
I noge digla u čunu na dnu.”
“Kod Murgejta mi noge, a srce moje
Pod nogama mi. A kad svrši se i to,
Plakao je. “Nov početak” obećao je.
Ćutala sam. Šta da uzmem mu za zlo?”
“Na Margejtskom sprudu.
Mogu da spojim
Ništa i ništa.
Slomljeni nokti prljavih ruku.
Sirotinja moja za koju ne predstoji
Ništa.”
la
la
Dođoh tad u Kartaginu[16]
Gori gori gori gori[17]
O Gospode ti me otkidaš[18]
O Gospode ti me otkidaš
Gori
[1] v.
Spenser, Prothalamion
[2]
up. Bura
[3]
up. Marvell, To His Coy Mistress
[4]
up. Day, Parliament of Bees:
„When of the sudden, listening, zou shall jear,
A nise of horns and hunting, which shall bring
Actaeon to Diana in the spring,
Where all shall see her naked skin...“
[5] Nije
mi poznato poreklo balade iz koje su uzeti ovi stihovi. Za nju sam doznao iz
Sidneja, Australija.
[6]
Verlen, Parsifal
[7]
Suvo grožđe bilo je deklarisano po ceni po kojoj su „prevoz i osiguranje
besplatni do Londona“ (carriage and insurance free to London), a tovarni list
itd. predavao se kupcu po naplati garantne menice.
[8]
Tiresija, iako samo posmatrač i zapravo ne „lice“, ipak je njavažnija ličnost u
pesmi, koja sjedinjuje sve ostale. Kao što se jednooki trgovac, prodavac suvvog
grožđa, pretapa u Feničanskog mornara, a ovaj potonji nije sasvim različit od
Ferdinanda, kneza napuljskog, tako su sve žene zapravo jedna žena, a oba se
pola stapaju u Tiresiji. Ono što Tiresija vidi
zapravo je suština pesme. Ceo sledeći odlomak iz Ovidija od velikog je
antropološkog interesa:
„.... Cum Iunone iocos et
maior vestra profecto est
Quam, quae contignit
maribus“, dixisse, „voluptas“.
Illa negat; placuit quae
sit sententia docti
Quaerere Tiresiae: venus
huic erat utraque nota.
Nam duo magnorum viridi
coeuntia silva
Corpora seprentum baculi
voilaverat ictu
Deque viro factus,
mirabile, femina septembar eregat autumnos; octavo rusus eosdem
Vidit et „est vestrae si
tanta potentia plagae“,
Dixit „ut auctoris sortem
in contraria mutet,
Nunc quoque vos feriam!“
percussis anguibis isdem
Forma prior rediit
genetivaque venit imago.
Arbiter hic igitur sumptus
de lite iocosa
Dicta Iovis firmat; gravius
Saturnia iusto
Nec pro materia fertur
doluisse suique
Iudicis aeterna damnavit
lumina nocte,
At pater omnipotens (neque
enim licet inrita cuiquam
Facta dei fecisse deo) pro
lumine adempto
Scire futura dedit
poenamque levavit honore.
[9]
Ovo možda nije tačno u smislu Sapfinih stihova, ali ja sam imao u vidu
„obalskog ribara“ koji se vraća kući u sumrak.
[10]
v. Goldsmith, pesma u The Vicar of Wakefield.
[11]
Bura
[12]
Unutrašnjost crkve Sv. Magnusa Mučenika za mene je jedan od najlepših Vrenovih
enterijera.
[13]
Pesma (triju) Temzinih kćeri počinje ovde. Od stiha 292. do 306. one govore jedna
za drugom. Vidi Götterdämmerung, Kćeri Rajne
[14]
v. Froude, Elisabeth, pismo De Quadria Filipu španskom:
„Popodne smo proveli u paradnom čamcu i posamtrali
igre na reci. (Kraljica) beše sama sa lordom Robertom i sa mnom na krmi, kad
oni počeše da govore besmislice i upustiše se tako daleko da je lord Robert
najzad, u mom prisustvu, rekao da nema razliga da se oni ne venčaju, ako
kraljica izvoli“.
[16]
v. sv. Avgustin, Ispovesti: „I dođoh tada u Kartaginu, gde mi je čitav kazan
bezbožnih ljubavi brujao oko ušiju“.
[17]
Potpuni tekst Budine Propovedi vatre (koja po važnosti odgovara Besedi na
gori), iz koje su uzete ove reči, može se naći preveden u knjizi pokojnog Henri
Clarke Warren-a Buddhism in Translatiom. G. Warren bio je jedan od velikih
pionira izučavanja budiznma na zapadu.
[18]
Opet iz ispovesti sv. Avgustina. Naporedni smeštaj ova dva predstavnika
istočnog i zapadnog asketizma, kao kulminacija ovog dela pesme, nije slučajan.
Нема коментара:
Постави коментар