Aleksandar Ristović - NEKO RAZLIČIT OD NAS I SLIČAN NAMA

Sad on hoda kao da mu je voda u cipeli,

drhturi, onako visok, skoro bez oslonca,
misli jedino o suštini svog jada.

Uskoro ga nećemo gledati:
ući će u neku kuću, posve ličnu,
motriće on nas, ne mi njega.

Kroz malen prozor, ispod samog krova,
gde su zvezde uistinu zvezde, i gde
sunce greje svoju ruku na sopstvenom sjaju.

A možda ga ni videli nismo,
nego je taj čovek slika
koju pokušavamo da stvorimo o sebi.

Ni makac od našeg ogledala,
odeveni sad u purpur i svilu,
sad u odeću kakvog siromaha.