BERTOLD BREHT - ZADOVOLJSTVA

Prvi pogled kroz prozor u zoru

Ponovo pronađena stara knjiga

Oduševljena lica

Sneg, promene godišnjih doba

Novine

Pas

Dijalektika

Tuširati se, plivati

Stara muzika

Udobne cipele

Shvatati

Nova muzika

Pisati, saditi

Putovati

Pevati

Biti ljubazan

BERTOLD BREHT - TEATARSKI KOMUNIST

Sa zumbulom u rupici kaputa

Na Kurfirstendamu

Mladić osjeća

Prazninu svjeta.

Na nužniku mu

Izgleda jasno: on

Sere u prazno

Umoran od rada

Svog oca,

On prlja kafane,

Iza novina

Opasno se smješka

On je taj što će ovaj

Svijet razgaziti

Kao kravlju balegu.

Za 3000 maraka mjesečno

Spreman je

Da režira bijedu masa,

Za 100 maraka dnevno

Prikazaće vam

Nepravdu ovog svijeta.

Bertold Breht - ISPITIVANJE DOBROGA

Iskorači: čujemo
Da si dobar čovjek.

Ne može te se kupiti, ali ni grom
Koji pogodi kuću
Ne može se kupiti.
Pridržavaš se onoga što kažeš.
Ali što si rekao?
Iskren si, govoriš svoje mišljenje.
Ali kakvo je to mišljenje?
Hrabar si.
Protiv koga?
Mudar si.
Za koga?
Ne mariš za osobnu dobit.
Za čiju dobit onda mariš?
Dobar si prijatelj.
Jesi li također dobar prijatelj dobrim ljudima?

Slušaj nas: znamo
Da si naš neprijatelj. Zbog toga ćemo te
Sada staviti pred zid. Ali s obzirom na tvoje Zasluge i dobra svojstva
Stavit ćemo te pred dobar zid i ustrijeliti te
Dobrim metkom iz dobre puške i pokopati te
Dobrom lopatom u dobroj zemlji.

BERTOLD BREHT - ROĐENIMA POSLE NAS

I

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mgu:
Zaista, živim u mračno vreme!


II

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.


III

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

Tin Ujević - POBRATIMSTVO LICA U SVEMIRU

Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! Ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.

Hrvatska revija, 1932.

VOLAS STIVENS - PITER KVINS ZA KLAVIJATURAMA

1

Ko iz klavira - odbegle note

tako iz ovih nota slatkozvučnih

domamim muziku srca.

Muzika - više je nego zvuci;

to je ono što osećam,

sedeći u sobi uz tebe,

misleći o tvojoj plavoj haljini

i njenim svilenim naborima. Eto, tako

starci žuđahu za Suzanom.

U toplom sjaju zelenog zalaska

pod stablima kupala se ona;

crvenooki starci

gledahu, i strune njihovog života

drhtahu, i staračke vene

pulsirale su picikato "Osana".

2

U zelenoj vodi

prozračnoj

Suzana je ležala 

dokona.

Doticaji struja

mazili su je,

iskali,

beše u njima plašnosti,

svežine njenih bokova.

Pod jabukom

na obali

Suzana je stajala,

bez snage da se ogrne

ježila se 

i majala.

Suzana je po travi hodila

nogama nagim, i lahora

nestašnost ju je pipkala

kao ropkinja verna

svilama prozračnim

i čipkama.

Disanje tuđe

opeče joj rame, i čvrčci

za ćutnju se izboriše,

ona se okrete -

cimbali zazvečaše

i trube se zaoriše.

3

Tada služavke pritrčaše s vičnim

kliktanjem, bubnjima sličnim.

I čudiše se žene zbog tog krika

protiv staraca tužna lika.

I beše dahtaj njihov isprekidan

ko kišica u vrbama, neki dan.

Zapalacavši k nebesima, plam,

osvetlio je lepotu i sram.

I služavke jurnuše s vičnim

kliktanjem, bubnjima sličnim.

4

Lepota je u mašti trenu sklona

ko tvorčeva nedovršena skica:

al, vaploćena, trulost ne zna ona.

Jer plot umire, a lepota živi,

tako noć ćuti u penama sivim -

kao sledećeg vala večna struja.

Tako zamire vrt u klopci zime,

skrivši svoj miris pod rizama tmine.

Tako devojke venu, od umora,
pod svežim zvukom predrasvitnog hora.

Suzana strunu pohotnu zapali
u zamirućem srcu ljudi starih -
skerco je smrti dovršio stvari.
U besmrtnost je svoju sada stala -
na struni duše gudalom spomena
nedovršivi svirajući psalam.

Sylvia Plath - Mad Girl's Love Song

"I shut my eyes and all the world drops dead;
I lift my lids and all is born again.
(I think I made you up inside my head.)

The stars go waltzing out in blue and red,
And arbitrary blackness gallops in:
I shut my eyes and all the world drops dead.

I dreamed that you bewitched me into bed
And sung me moon-struck, kissed me quite insane.
(I think I made you up inside my head.)

God topples from the sky, hell's fires fade:
Exit seraphim and Satan's men:
I shut my eyes and all the world drops dead.

I fancied you'd return the way you said,
But I grow old and I forget your name.
(I think I made you up inside my head.)

I should have loved a thunderbird instead;
At least when spring comes they roar back again.
I shut my eyes and all the world drops dead.
(I think I made you up inside my head.)" 

Volas Stivens - SLUČAJ S TEGLOM

Postavih teglu u Tenesiju,

sva obla beše, iznad brda.

To načini divljinu prljavom,

svud oko brda.

Divljina se do nje izdigla,

pružena svud, ne više divlja.

Tegla okrugla, iznad zemlje,

visoka kao zračna luka.

I uze ona vlast nad svime.

Razgolićena, siva tegla.

Zaseni ptice sve, i žbunje,

ko ništa drugo u Tenesiju.