POVRATAK - Tin Ujević

        Kuće liče onim starim kućama; kamenje je staro kamenje, kupe su kupe, kreč je kreč, pijesak je stari pijesak. Ali ljudi? Druga čela, druge jabučice.
        Uzalud bi zazivao one najbolje. Nema ih; ni jeka se ne bi ozvala suvišnom glasu. Mjesto njih novi, čudni, nepoznati, s novim slogom i novim krokom; a oni drugi ostarjeli; posvuda mrak.
        I tako porolaziš, krišom i nečujno, kao tuđ samomu sebi. Pitaš se: je li Zemlja prestala biti Zemlja?
        Nad vodom je prosuta tuga, a od nje dopire miris trava i dašak pučine. Trenutak da se izdahne od blaženstva.
       Mali grad počiva. Šute zvona, a gospodski mrtvaci leže u crkvama bez buke. Sve je tiho u pokrajini.
- Ali krv u bilu, i srcu, u mozgu romori, lupa kao zvekir u vrata, kao čekić u mrtvački sanduk; i pijana krv vapije:
        - Nije Zemlja prestala biti Zemlja, ali ipak radije pohrlimo u neznane Sofije, teške Bukurešte i istočne Mosve i Herate.
     
         

PUTOVANJE - Tin Ujević

      Drugi prte za sobom teške kovčege i sanduke; ali moja je prtljaga lakša od paunova perca i sunčane zrake.
     Jer nemam ni zlata ni srebra, ni pokućstva ni posuđa, ni rublja u pletenim košarama ili izrezanim škrinjama.
     Ali moj je Bol, taj mjehur od sapunice, tako gust i težak da nema tezulje na kojoj bih ga mogao vagati. Ali moj je Očaj tako masivan da bi mogao potopiti i najčvršću lađu; pa opet valja putovati.