Ko mutan prizrak gigantskoga zida
Jesenja magla vidik mi zaklanja,
Pogled mi prekida:
Jedva nazirem senke crna granja
Tamna obličja džbunja, golog pruća -
A gde je selo? Ni crkve, ni kuća!
Sve grezne, tone u magli, tišini.
Ljudi se kreću ko bezglasne seni
U tom povodnju;- tako mi se čini
Da se u carstvu tajanstvenog dima
Ti ljudi samo priviđaju meni -
Da, oni meni, a ja opet njima.
Нема коментара:
Постави коментар