VOLAS STIVENS - PITER KVINS ZA KLAVIJATURAMA

1

Ko iz klavira - odbegle note

tako iz ovih nota slatkozvučnih

domamim muziku srca.

Muzika - više je nego zvuci;

to je ono što osećam,

sedeći u sobi uz tebe,

misleći o tvojoj plavoj haljini

i njenim svilenim naborima. Eto, tako

starci žuđahu za Suzanom.

U toplom sjaju zelenog zalaska

pod stablima kupala se ona;

crvenooki starci

gledahu, i strune njihovog života

drhtahu, i staračke vene

pulsirale su picikato "Osana".

2

U zelenoj vodi

prozračnoj

Suzana je ležala 

dokona.

Doticaji struja

mazili su je,

iskali,

beše u njima plašnosti,

svežine njenih bokova.

Pod jabukom

na obali

Suzana je stajala,

bez snage da se ogrne

ježila se 

i majala.

Suzana je po travi hodila

nogama nagim, i lahora

nestašnost ju je pipkala

kao ropkinja verna

svilama prozračnim

i čipkama.

Disanje tuđe

opeče joj rame, i čvrčci

za ćutnju se izboriše,

ona se okrete -

cimbali zazvečaše

i trube se zaoriše.

3

Tada služavke pritrčaše s vičnim

kliktanjem, bubnjima sličnim.

I čudiše se žene zbog tog krika

protiv staraca tužna lika.

I beše dahtaj njihov isprekidan

ko kišica u vrbama, neki dan.

Zapalacavši k nebesima, plam,

osvetlio je lepotu i sram.

I služavke jurnuše s vičnim

kliktanjem, bubnjima sličnim.

4

Lepota je u mašti trenu sklona

ko tvorčeva nedovršena skica:

al, vaploćena, trulost ne zna ona.

Jer plot umire, a lepota živi,

tako noć ćuti u penama sivim -

kao sledećeg vala večna struja.

Tako zamire vrt u klopci zime,

skrivši svoj miris pod rizama tmine.

Tako devojke venu, od umora,
pod svežim zvukom predrasvitnog hora.

Suzana strunu pohotnu zapali
u zamirućem srcu ljudi starih -
skerco je smrti dovršio stvari.
U besmrtnost je svoju sada stala -
na struni duše gudalom spomena
nedovršivi svirajući psalam.