Rejmond Karver - "PUT" ( prevod: Miloša Komadine)

                Kakva grozna noć! Ili sasvim bez snova,
                ili sa snom koji može biti ili ne može biti
                san što nagoveštava gubitak. Prošle noći ostavljen
                                                                                               sam
                bez reči na seoskom putu.
                Kuća daleko u brdu odavala je svetlost
                ne veću od zvezde.
                Ali ja sam se bojao da odem tamo, i nastavio sam da
                                                                                          koračam.

                 Zatim me budi kiša koja bije o okno.
                 Cvetovi u vazi kraj prozora.
                  Miris kafe, i ti koja dodiruješ kosu
                  pokretom nekog koga nije bilo godinama.
                  Ali ima parče hleba ispod stola
                  kraj tvoje noge. I linija mrava
                  koji mile tamo-amo iz pukotine na podu.
                  Prestala si da se smeješ.

                  Učini mi nešto jutros. Navuci zavesu i dođi
                  nazad u krevet.
                  Zaboravi kafu. Pravićemo se
                  sa smo u stranoj zemlji, i zaljubljeni.
                

Rejmond Karver - "STRAH" (preveo Miloš Komadina)

      Strah da ću videti policijski auto kako skreće ovamo.
      Strah da zaspim noću.
      Strah da neću zaspati.
      Strah da će prošlost ustati.
      Strah da će sadašnjost odketeti.
      Strah od telefona koji zvoni u mrklu noć.
      Strah od električnih oluja.
      Strah od čišćenja žene koja ima mrlju na obrazu!
      Strah od pasa za koje mi kažu da ne ujedaju.
      Strah od zebnje!
      Strah da ću morati da identifikujem telo mrtvog
                                                                             prijatelja.

      Strah da ću ostati bez novca.
      Strah da imam previše, iako to ljudi neće verovati.
      Strah od psiholoških profila.
      Strah od kašnjenja i strah da ne dođem pre svih drugih.
      Strah od rukopisa moja dece na omotima.
      Strah da ne umru pre mene, i da se ne osećam krivim.
      Strah da ne moran da živim sa majkom u njenim poznim
                                                                  godinama, i mojim.
      Strah od zbrke.
      Strah da se dan ne završi nesrećno.
      Strah da se ne probudim i vidim da si otišla.
      Strah da ne volim i strah da ne volim dovoljno.
      Strah da ono što volim ne bude smrtonosno za one koje
                                                                                      volim.
      Strah od smrti.
      Strah da ću živeti predugo.
      Strah od smrti.
                  Ja to rekoh.
        

REJMOND KARVER - "NOVAC"

                Da bi se moglo živeti

                na pravoj strani zakona.

                Da bi uvek koristio svoje sopstveno ime

                i telefonski broj. Da da kauciju 

                za prijatelja i da ga boli uvo

                ako prijatelj zapali iz grada.

                U stvari, nada se da hoće.

                Da da nešto novca

                svojoj majci. I svojoj deci

                i njihovoj majci.

                Da ga ne štedi. On želi

                da ga potroši pre no što nestane.

                Da njime kupuje odela.

                Da plaća stanarinu i komunalije.

                Da kupuje hranu i još ponešto.

                Da izađe na večeru kad mu se dopadne.

                I u redu je

                naručiti bilo šta iz menija!

                Da kupi drogu kad mu se ushte.

                Da kupi kola. Ako se slupaju

                da ih popravi. Ili još bolje

                da kupi druga. Vidite onaj 

                brodić? Mogao bi da kupi takav

                ko ništa. I da plovi

                oko Rta, tražeći

                društvo. Zna jednu devojku 

                u Porto Alegreu koja bi volela

                da ga vidi na

                njegovom sopstvenom brodu, punih jedara, 

                kako okreće u luku zbog nje.

                Momak koji je uzmogao

                da pređe čitav taj put

                da vidi nju. Samo zato

                što boli zvuk

                njenog smeha,

                i način kako joj se kosa njiše.

REJMOND KARVER - "ČITANJE"

                                    Život svakog čoveka je tajanstvo, baš kao
                                    što je tvoj, i moj. Zamisli
                                    dvorac sa prozorom koji gleda
                                    na Ženevsko jezero. Tu je na prozoru
                                    za toplih sunčanih dana čovek
                                    toliko zadubljen u čitanje da ne pogleda
                                    u jezero. Ili ako i pogleda, zabeleži mesto prstom,
                                    podigne pogled, i zuri
                                    preko vode u Monblan,
                                    i dalje, u Selah, Vašington,
                                    gde je sa devojkom
                                    i napija se po prvi put.
                                    Poslednja stvar koje se seća, pre
                                    no što mu je pukao film, jeste da ga je ona pljunula.
                                    Nastavio je da se opija
                                    i biva pljuvan godinama.
                                    Ali neki će vam ljudi reći
                                    da je patnja dobra za karakter.
                                    Možete da verujete šta god hoćete.
                                    U svakom slučaju, on se
                                    vraća čitanju i neće se
                                    osećati krivim zbog svoje majke
                                    koja luta u svom brodu žalosti,
                                    i koja razmatra svoju decu
                                    i njihove nevolje što se nastavljaju i nižu.
                                    Ne namerava ni da misli
                                    o bistrookoj ženi koju je jednom voleo
                                    i o njenom porazu od ruke istočnjačke religije.
                                    Njena žalost nije imala početka i nije imala kraja.
                                    Neka bilo ko iz dvorca, ili Selaha,
                                    iskorači da pokaže saosećanje s čovekom
                                    koji po čitav dan sedi u prozoru i čita,
                                    kao slika čitača.
                                    Neka sunce priđe bliže.
                                    Neka i sam taj čovek priđe bliže.
                                    Šta bi, dođavola, mogao da čita taj čovek?