T.S.ELIOT - PESMA ZA SIMEUNA (prepev Ivana V. Lalića)

PESMA ZA SIMEUNA

Gospode, rimski zumbuli cvetaju u zdelama i

Zimsko sunce mili uz snežna brda;

Uporno doba zastalo je.

Lak je moj život, dok čeka vetar samrtni,

Kao pero na mojoj nadlanici.

Prašina u suncu  i sećanje u uglovima

Čekaju na vetar koji mrzne prema mrtvoj zemlji.

Podaj nam tvoj mir.

Mnoge sam godine išao ovim gradom,

veru svoju držao i post, sirotinji udelio,

Počast primao i odavao, bol blažio i utehu primao,

Niko sa moga praga nije oteran bio.

Ko će se stiti doma moga, gde će živeti deca dec emoje

Kada dođe vreme čemerno?

poći će jarčevim trabom, i lisici u dom,

Bežeći od stranih lica i mačeva stranih.

Pre doba okova i pokora i kuknjave

Podaj nam tvoj mir.

Pre zastanka na gori pustošnoj,

Pre izvesnog časa materinskog bola,

Neka sada, u ovo rođajno doba preminuća,

Podari Dete, Reč još nema i neizgovorena,

Utehu Izrailja

Starcu koji ima osamdeset leta a nema sutrašnjice.

Po reči Tvojoj.

Slaviće Tebe i pamtiti u svakom pokoljenju,

U slavi i porugama,

Svetlost na svetlost, uspinjući se stepenicama svetaca,

Ne meni mučeništvo, ushit misli i molitve,

Ne meni potonje viđenje,

Podari mi tvoj mir.

(A mač će tvoje srce da probije,

Tvoje takođe.)

Umoran sam od života svoga i života onih posle mene,

Umirem spostvenom smrću svojom i smrću onih posle mene.

Otpusti slugu svojega,

Jer videše mu oči spasenje tvoje.

T.S.ELIOT - PUTOVANJE MUDRACA (prepev Ivana V. Lalića)

PUTOVANJE MUDRACA

“Studen beše taj dolazak,

Baš najgore doba godine

Za putovanje, i to tako dugo:

Drumovi teški a vreme oštro,

Upravo usred zime.”

A kamile nažuljane, bolnih nogu, zadrte,

Ležu u sneg što se topi.

Ponekad bi zažalili

Za letnjim dvorcima na padinama, terasama

I svilenim devojkama koje nose šerbet.

Pa onda goniči kamila psuju i gunjđaju

I beže i traže pića i žena,

I noćne se vatre gase, i nigde da se skloniš,

I gradovi neprijateljski i varoši neprijazne,

I sela prljava i za sve mnogo ištu:

Ne beše nam tada lako.

Konačno smo odlučili da putujemo noću,

Spavajući na mahove,

A u sluhu glasovi nam pevaju i kažu,

Sve je to ludost.

Zatim zorom siđosmo u blagu dolinu,

Vlažnu, ispod crte snega, mirisnu od bilja,

Gde beše brzi potok i vodenica što razbija mrak,

I tri drveta na niskom nebu,

I stari neki beli konj u galopu niz livadu.

Zatim dođosmo do neke krčme s lozom na vratima

Otvorenim, šest se ruku kocka u srebrnjake,

A noge tuku prazne vinske mešine.

Al tu ne beše obaveštenja, i tako smo nastavili put

I stigli uveče, ni trenutak prerano

Da pronađemo mesto: beše (može se reći) u redu tako.

Sve to beše vrlo davno, sećam se,

I učinio bih sve to opet, ali objasni,

To mi objasni,

To: bejasmo li čitavim tim putem vođeni zbog

Rođenja ili Smrti? Beše tu Rođenje, svakako

Dobismo dokaz, ne sumnjamo. Viđao sam i rođenje i smrt,

Al zamišljah ih drukčije: za nas ovo Rođenje

Beše teška i gorka agonija, kao Smrt, naša smrt.

Vralili smo se u naše krajeve, ova Kraljevstva,

No ne osećajućo se više ugodno tu, u starom proviđenju,

Sa tuđim jednim svetom što drži se čvrsto svojih bogova.

Radovao bih se još jednoj smrti.

T.S.ELIOT-ČISTA SREDA (prepev Ivana V. Lalića)

 

I

Jer nemam nade da se vratim opet

Jer nemam nade

Jer nemam nade da se vratim

Žudnji za tuđim dosegom il darom

Ne težim više da težim takvim stvarima

(A šta će pokret krila orlu starom?)

Zašto da žalim

Nestalu snagu običajne vlade?

Jer nemam nade da ću opet da poznam

Nejaku slavu pozitivnog časa

Jer mi na umu nije

Jer znam da neću da doznam

Jedinu istinsku kratkotrajnu moć

Jer ne mogu da pijem

Tamo gde drveće cveta i vrela teku jer ničeg nema ponovo

Jer znam da je vreme uvek vreme

A mesto je uvek i samo mesto

I što je zbilja jeste zbilja jednog časa

I jednog mesta

Radujem se što su stvari onakve kakve su i

Odričem se lica blaženoga

I odričem se glasa

Jer nemam nade da se vratim opet

Jer radujem se stoga

Jer sazidati moram nešto čemu da se radujem

I moliti Boga da smiluje se nama

I ja molim da zaboravim

To što sam sebi zborim u suvišnim raspravama

Suviše objašnjavam

Jer nemam nade da se vratim opet

Nek ove reči odgovor daju

Za učinjeno, da se ne ponovi

Ne bila nam preteška presuda na kraju

Jer ova krila nisu više krila za let

Već da vazduh mlate ko krila vetrenjače

Vazduh što je sada potpuno malen i suv

Maleniji i suvlji nego htenje

Uči nas da nam stvari znače i ne znače

Uči na strpljenje.

Moli za nas grešnike sada i u smrtnom nam času

Moli za nas sada i u smrtnom nam času.

II

Gospo, tri bela leoparda sedela su pod smrekom

Kada osveži dan, nahranjemi do grla

mojim nogama mojim srcem jetrom i onim što beše sadržano

U šupljoj oblini moje lobanje. I reče Bog

Da li će ove kosti živeti? Da li će ove

Kosti živeti? A ono što beše sadržano

U kostima ( već osušenim) cvrkutom reče:

Zbog dobrote ove Gospe

I zbog ljupkosti njene, a i zato

Što slavi Djevu u mislima svojim,

Mi blistamo u sjaju. A ja koji sam tu prikriven

Nudim svoja dela zaboravu, a svoju ljubav

Potomstvu pustinje i tkivnom plodu.

To eto obnavlja

Moj drob tetive očiju mi i nesvarljive delove

Koje leopardi odbacuju. Gospa se povukla

U beloj haljini, da razmišlja, u beloj haljini.

Neka belina kostiju namiri zaborav.

U njima nema života. Kao što sam zaboravljen

I biću zaboravljen, tako ću i zaboraviti,

Određen tako, sabran u stvari. I reče Bog

Proričite vetru, i samo vetru jer samo

Vetar će da sluša. A kosti su pevale cvrkutom

Pod teretom skakavaca, besedeći

Gospo tišina

Mirna i ucveljena

Razdrta i precela

Ružo sećanja

Ružo zaborava

Izmoždena i živodajna

Uznemirena spokojna

Jedina Ruža

Sada je bašta

Gde sve ljubavi končaju

Svršavaju muke

Ljubavi nezadovoljene

Konac beskonačnog

Put u nigdinu, Zaključak svemu

Nezakučiv je

Govor bez reči i

Reč van govora

molimo se Majci

Zbog te bašte

Gde sva ljubav končava.

Pod smrekom su pevale kosti, razasute i sjajne

Volimo što smo razasute, malo smo koritile jedna drugoj.

Pod drvetom kada osveži dan, uz blagoslov peska,

Zaboravljajući sebe i zaboravljajući se, sjedinjene

U spokoju pustinje. Ovo je zemlja koju ćete

Kockom podeliti. A nije važna ni podela

Ni jedinstvo. Ovo je zemlja. Imamo nasleđe.

III

Na prvom zavoju drugih stepenica

Okrenuh se i ugledah niže

Isti lik iskrivljen preko balstrade

U smradnom vazduhu, pari što se diže

Gde bori se s vragom stepenica, lica

Prevarna, lica očaja i nade.

Na drugom zavoju drugih stepenica

Pustih ih da se krive, još niže sam se osvrnuo;

Ne beše više lica, a stepenište beše crno,

Vlažno, ko usta starca škrbava, balava, trula,

Ili ko ralje što ih stara ima ajkula.

Na prvoj zavoju trećih stepenica

Ko smokva obao prozor je urezan stajao

A s one strane gloga i jedne pastirske scene

Plećati lik odeven u boje plave i zelene

Starinskom je frulom majsko doba bajao.

Ljpka je lelujala kosa, smeđa kosa preko usta,

Jorgovan  smeđa kosa gusta;

Pažnja popušta, muzika frule, zastanci i stope uma

                                                                uz treće stepenice,

Sve bleđe, bleđe; snaga s one strane nade i očajanja

Tokom uspinjanja.

Gospode, nisam dostojan

Gospode, nisam dostojan

                no samo reci reč.

IV

Ko hodio je između ljubičastog i ljubičastog

Ko hodio je među nizovima

Zelenila što ga različitog ima,

U belom i plavom, u Marijinoj boji,

A da pri tom nešto beznačajno zbori

U neznanju i znanju da večni bol postoji

Ko kretao se među drugima što hode,

Ko tad osnaži česme, svežinu izvora stvori

Dade hlad suvoj steni a čvrstinu pesku

U plavilu različka, Marijinoj boji,

Sovegna vos

Eto godina što hode između, odnose

strune i frule, vaspostavljaju

Onu što kreće se vremenom između sna i jave, nosi

Belu svetlost ovijenu, omotanu oko sebe, ovijenu.

Nove godine hode, vaspostavljaju

kroz sjajan oblik suza, godine, vaspostavljaju

Drevnu pesmu novim stihom. Iskupi

Vreme. Iskupi nečitanu

Viziju u višem snu.

Dok ukrašeni inorozi pozlaćen kovčeg vuku.

Čutljiva sestra pod belim i plavim velom

Među tisama, iza baštenskog boga

Čija je frula bez daha, saže glavu i učini znak

                                                                ali bez reči

Ali česma šiknu, odozgo ptica javi se

Iskupi vreme, iskupi san

Zalog reči izgubljene, neizrečene

Dok vetar ne strese hiljdu šapata s tisa

I posle tog našeg izgnanstva.

V

Ako je izgubljena reč izgubljena, ako je potrošena reč

                                                                potrošena

Ako je nečuvena, neizrečena

Reč neizrečena, nečuvena;

Ipak je neizrečena reč, Reč nečuvena,

Reč bez reči, Reč koja je

U svetu i za svet;

I svetlost zasja u tami i

Nasuprot Svetu nesmireni svet se ipak okretao

Oko središta neme Reči.

                Narode moj, šta ttti to učinih.

Gde će reč da se stekne, gde će reč

Da odjekne? Ovde ne, tu nema dosta tišine

Ne na moru ni na ostrvlju niti

Na kopnu, u pusinji ili kišnom kraju

Za one što hode kroz tamu

I po danu i po noći

Pravi čas i pravo meso nisu tu

Na mesto milosti za one koji se lica klone

Ne radosti čas za one što u buci hode i poriču glas

Hoće li se setra pod velom moliti

Za one što hode kroz tamu, što te izabraše i

                                                                protiv tebe staše,

One koje razdire rog između doba ovog i tog, vremena

                                                i vremena, između

Sata i sata, reči i reči, moći i moći, one što čekaju

U noći? Hoće li se sestra pod velom moliti

Za decu na kapijama

Što neće da odu a nevična su molitvama:

Moli za one što izabraše i nasuprot staše

                Narode moj, šta tti to učinih.

Hoće li sestra pod velom među vite tise

Kad stane za one koji je vređaju moliti se

Za one što boje se a ne mogu predati se

I potvrđuju  pred svetom a poriču među stenjem

U poslednjoj pustinji među poslednjim plavim stenjem

Pustinji u vrtu vrtu u pustinji

Sušnoj, ispljuvavajući osušenu semenku jabuke.

                Narode moj.

VI

Iako nemam nade da se vartim opet

Iako nemam nade

Iako nemam nade da se vratim

Između dobiti i gubitka na neodlučnoj crti

Na ovom kratkom prelazu gde prelaze snovi

Snovima utaban sumrak između rođenja i smrti

(Blagoslovi me oče) mada ne želim te stvari da želim

Sa širokog prozora na obalu od granita

Ka moru hita, ka moru još hita jedra bela

Krila jaka i cela

A izgubljeno srce čvrsne i radost mu je

Izubljeni jorgovan, glas mora što se ne čuje

I slabi duh živne da pobuni se što je

Žuti cvet savio se, miris mora nestao je

Živne da bi spasao

Krik prepelice, vivka što vazduh je ustalasao

I slepo oko stvara razne

U kapiji od slonovače oblike prazne

I miris obnavlja slani ukus peska i stenja

Ovo je vreme napetosti između smrti i rođenja

Masto samoće gde se ukrštaju tri sna

Među plavim stenjem

No kad glesovi streseni s tise odstruje

Nek drzga se tisa strese i neka odgovori.

Blažena sestro sveta majko, duše vrela, duše vrta,

Ne daj da nas muči samooruga lažnosti

Uči nas da nam stvari znače i ne znače

Uči na strpljenje

Čak među ovim stenjem

Naš mir u Njegovoj volji

Pa čak i među ovim stenjem

Sestro, majko

I duše rečni, duše morski

Ne dozvoli da odvojen budem

I neka vapaj moj dopre do Tebe.

T.S.ELIOT - ŠUPLJI LJUDI (prepev Ivana V. Lalića)

Mistah Kurtz – he dead

Peni  za starog Gaja

I

Mi smo šuplji ljudi

Mi smo punjeni lljudi

Jedno o drugo oslanjamo se

Glave ispunjene slamom. Vaj!

Presahli nam glasovi, što se

Šapatom zajedničim glase

Tihi su i beznačajni

Ko vetar u suvoj travi

Il stope pacova što pretrči

U našem suvom podrumu po srči.

Bezoblični oblik, bezbojna senka

Zatomljena snaga, nepokretan gest;

Oni koji su prešli

Uperena pogleda, smrti u drugo Carstvo

Pamte nas – ako li pamte – na ko izgubljene

Žestoke duše, no samo

Kao šuplje ljude

Punjene ljude.

II

Oči koje ne smem ni u snu sresti

Smrti u snovitom carstvu

Te ne pojavljuju se:

Tamo, oči jesu

Sunce na stubu slomljenome

Tamo, drvo se jedno njiše

I glasovi nam stižu

U uapevanom vetru tome

Svečaniji i iz veće daljine

Od zvezde koja pline.

Neka ne budem bliže

U snovitom carstvu smrti

I neka prerušen budem

Tako smišljeno, u krzno

Pacova, vranino perje, motke ukrštene

Na nekoj njivi

I krećem se kako me vetar prene

Ne bliže –

Ne taj konačni susret

U simračnom carstvu.

III

Ovo je mrtva zemlja

Ovo je zemlja kaktusa

Ovde su likovi kameni

Osovljeni, ovde ih stiže

ponizna molba ruke mrtvaca

Pod trepetom zvezde koja pline.

Je li ovako

U drugom carstvu smrti

Kad budimo se sami

U čas kada nas

Groznica nežnosti trese

Usme koje bi da ljube

Sriču molitve slomljenom kamenu.

IV

Oči nisu ovde

Nema očiju ovde

U ovoj dolini zvezda na umoru

U ovoj praznoj dolini

Toj slomljenoj vilici naših carstava izgubljenih

Na ovom poslednjem zborištu

Mi zajedno napipavamo put

I izbegavamo govor

Skupljeni na toj obali natekle reke

Slepi, osim ako

Oči se ne jave opet

Kao trajna zvezda

Mnogolisna ruža

Sumračnog carstva smrti

Nada samo

Za prazne ljude.

V

Ukolo okolo kaktusa

Oko kaktusa oko kaktusa

Ukolo okolo kaktusa

Izjutra u pet sati.

Između ideje

I stravnosti

Između pokreta

I čina

Pada senka

                                                                Jer Tvoje jest Carstvo

Između zamisli

I tvorevine

Između osećanja

I odaziva

Pada senka

                                                                Život je vrlo dug

Između žudnje

I grča

Između moći

I postojanja

Između suštine

I potonjeg

Pada Senka

                                                                Jer Tvoje jest Carstvo

Je Tvoje jest

Život je

Jer Tvoje jest

Ovako svetu dođe kraj

Ovako svetu dođe kraj

Ovako svetu dođe kraj

Ne s tutnjem već sa cviljenjem.

                Prvi moto pesme je citat i novele Dozefa Konrada Heart of Darkness; to su reči kojima “mali” na brodu objavljuje smrt glaavnoh junaka.

                Drugi moto su reči koje deca izvikuju na ulici na praznik Guy Fawkes Day (Dab Gaja Foka), kojim se obeležava godišnjica takozvane “barutne zavere” (1605); zavera je imala za cilj da digne u vazduh Parlament za vreme zasedanja. Običaj je da se na godišnjicu otkrića ove zavere spaljuje slamom ispunjena lutka koja predstavlja Gaja Foka, osuđenog kao zaverenika; deca skupljaju od prolaznika priloge za takvu lutku.