Stranice namenjene odabranoj poeziji i vrhunskoj prozi.

10.02.2015.

DRUGE CENTURIJE - ĐORĐO MANGANELI (preveo Aleksandar Kostić)




JEDAN


            Zatvor je bio izgrađen krajnje pažljivo i ne bez suptilnih arhitektonskih rešenja, iako se povremene glasine o tome kako su neki počinili krivična dela u njegovoj okolini samo da bi tu odležali kaznu, ne temelje na stvarnim činjenicama i svode se na sredstva najobičnije propagande. Pa ipak, zatvor je, s pravom, arhitektonski ponos grada, štaviše cele nacije i meta turista koji sa uživanjem posmatraju njegove bedeme, njegove nepristupačne ulaze sa kompaktnim i ujedno lakim zidinama. Zgrada je ušla u Istoriju umetnosti i o njoj su brojni polaznici škola arhitekture, sociologije, psihologije, urbanizma, morala, estetike, masovnih komunikacija, antropologije ispisali teze, monografije i višetomne studije, i zatvor na taj način učinili, odavno, predmetom jedne nepregledne literature. Centar za studije o zatvoru – zgrada čiji spoljašnji oblik inače podražava njegovu formu – podignut je s ciljem da se na jednom mestu sakupi sve ono što se na bilo kom jeziku napiše o dotičnoj građevini.
            Postoji ipak jedna smetnja koja se do danas nije mogla otkloniti na adekvatan, pažnje vredan način. Zatvor je, kao i svaki drugi, na prvom mestu jedna građevina, hermetički zatvorena, i u njega niko nije mogao ući. O unutrašnjosti se praktično ništa ne zna. U želji da savlada ovu prepreku, jedan asimilovani crvenokožac, predoređen za istraživača, tačnije sociologa zatvorskih prostora, odlučio je da počini jedno bezazleno krivično delo, s ciljem da bude uhapšen, a potom i legitimno sproveden u unutrašnjost zatvora. Čovek pitome naravi i knjiškog duha, napisao je na zidu jedne kuće naspram policijske kasarne uvredljivu i prostačku rečenicu koja se odnosila na jednog ministra, izabranog za ovu priliku zbog specifičnog zvuka njegovog prezimena koje se moglo iskoristiti u pogrdnim pesmicama. Bî uhapšen, ali ga zatvoriše u drugi, beznačajan zatvor, odakle ga udaljiše nedelju dana kasnije da bi ga proterali iz države. Crvenokožac je napisao monografijicu o pritvorskoj ustanovi u kojoj je stvarno bio zatvoren, pokušavajući pri tom da dokuči oblik i nacrt zatvora iz kojih bi se, dalje, mogao izvesti plan, tj. struktura onog drugog, centralnog. Teza mu nije naišla na bogzna kakav prijem, ali knjiga je doživela zavidan uspeh i nije nemoguće da se po njoj snimi film u boji.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------


DVA


            Da bi udovoljio zahtevima stručnjaka iz najrazličitijih oblasti, odsek koji se bavi zatvorom razdelio je, u saradnji sa Centrom za studije, mapice zatvorskog enterijera. Prvog januara svake godine, po završetku kratkog verskog rituala, podeli se ogromna količina karata. Svake godine prikaz enterijera iz osnova se promeni. Karte nekad prikažu niz ogromnih soba koje su raspoređene jedne iznad drugih. U drugim navratima to su bizarne ćelijice sa naherenim zidovima u kojima se zatvorenik jedva može kretati. Sledeći put vidimo sistem rotirajućih kugli koje se lagano klate u nekakvom napuštenom prostoru; katkad se stiče utisak da je zatvorski prostor smešten izvan ovih kugli i da ga iste samo nečujno i diskretno nadziru. U jednom drugom slučaju, kada je pokrenut niz debata, zatvor je obuhvatao drugi, nešto manji ali potpuno identičan zatvor, a u ovome se, dalje, nalazio novi, još manji, i tako skoro u nedogled, sve do centra, gde je bio postavljen poslednji, namenjen najverovatnije jednom, savršenom kažnjeniku iz glavnog zatvora. Treba reći da ni u jednoj mapi zatvora nema slike koja bi reprodukovala izgled zatočenika. Ova ekstremna raznolikost formi zatvora, prirodno, dala je povod stručnjacima da učeno protestuju; odgovoreno im je da sistem bezbedonosnih mera ne dopušta pristup pravoj mapi ovog zdanja koje, opet, svoj prestiž duguje nesumnjivoj eleganciji i nepovredivoj tajnosti svog arhitektonskog plana. Objašnjenje je delovalo racionalno, pa su naučnici počeli da se zanimaju za različite predloge nacrta zatvorskog enterijera, shvatajući ih kao „moguće”, što će reći, na svoj način autentične mape.
            Neki stručnjak arktičkog porekla u jednoj studiji – isuviše poznatoj da bi se navodila – definisao je zatvor kao mesto koje se spolja ukazuje kao konkretno zdanje, što bi značilo da je unutrašnjost ništa drugo do plod fantazije; i tvrdio je da se iznutra zatvor mora pokazati kao kompaktna i zaokružena unutrašnjost, lišena ma kakve spoljašnje konkretizacije.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



TRI


            Pošto u dotičnoj zemlji postoji puno drugih zatvora, štaviše ovo mesto je poznato po raznovrsnosti zatvorskih formi i lokacija – ima ih i van područja grada, na obalama jezera, čak i u unutrašnjosti rudnika i onih, pretpostavlja se, ugašenih vulkana – često se postavlja sledeće pitanje: kome bi uopšte bio namenjen glavni zatvor, da li izbor zatvorenikâ – koji se, sa određene tačke gledišta, smatraju privilegovanim – zavisi od njihove opasnosti po društvo, odnosno od brutalnosti počinjenih zločina, ili, pak, od čistog slučaja, na primer azbučnog redosleda? Zapravo ni Centar za studije ni Kancelarija zatvorske uprave nisu potvrdili ali ni demantovali postojanje zatvorenikâ. Sve što se sa sigurnošću može reći jeste da u gradu, i u ostalom delu zemlje, nije viđen niko za koga bi se moglo pretpostaviti da je pušten iz kakvog zatvora; ali ostaje dilema da li se zatvorenici stvarno otpuštaju, pod uslovom da o tome ništa ne pričaju drugima, ili je puštanje moguće samo kao prelazak iz jednog u drugi zatvor. Jedan algonkijski naučnik koji ima probleme sa lakšom govornom manom, doduše prilično neprijatnom za one što govore aglutinativnim jezicima, razradio je, napismeno, hipotezu da se centralni zatvor može shvatiti kao neka vrsta nagradnog boravišta za zatvorenika, kao pravo koje se odobrava svakome ko ispuni odgovarajuće obaveze tokom boravka na ostalim mestima za izdržavanje kazne; koncipiran na ovaj način kao nagrada koja se kažnjeniku dodeljuje za njegovu mukotrpnu poslušnost, centralni zatvor bi bio konačna odrednica, pa niko iz njega ne bi mogao ni izaći niti, po svemu sudeći, tako nešto poželeti, s obzirom da stanje centralnog zatvorenika podrazumeva jednu vrstu mračne i konstantne vedrine, koje se on - kao da je reč o lancima ljubavi - ne želi ni po koju cenu osloboditi. Istina, ako uzmemo u razmatranje hipotezu koja kaže da je za onoga ko se nalazi unutra unutrašnjost jedina moguća forma zatvora, zatvorenik će imati osećaj, možda ispravan, da je on ovde u isto vreme i slobodan i zatvoren, zato što mu nije dopušteno da upozna spoljašnjost, i ma gde dospeo, čak i nakon dugih putovanja, on će večito biti unutra.



------------------------------------------------------------------------------------------------------------


ČETIRI


            Problem zatvorenika, zbog njegovog romanesknog i proizvoljnog karaktera, privukao je pažnju duhovno zapuštenog i kulturno neodnegovanog sveta: raspopova, biciklista konvertita, nastavnika otpadnika, izumitelja perpetuum mobila i pregalaca angažovanih na projektu savršenih motora koji će čoveka uzdići u nebesa. Iz svega toga nastala je jedna vrsta lako čitljive a ujedno zamršene literature koju Centar za studije nije uzeo u razmatranje, ali koju je zato Administrativni odsek – onaj isti što deli godišnje mape – protumačio s nekom vrstom prezirive naklonosti: procvat ove nestručne literature svedoči o neverovatnom ugledu zatvora koji, čini se, iz godine u godinu postaje jedna od najvažnijih stavki u povesti grada, ako ne i države, koja mu pruža utočište.
            Po jednom školskom sastavu, koji je postigao izvestan uspeh u krugovima ovih piskarala, zatvor je prazan zato što se pravo pristupa njegovim neusavršivim strukturama smatra posebnom čašću, a nje, mislilo se oduvek, nijedan zatvorenik nije dostojan. Tim povodom javila bi se, po nekima, jedna vrsta igre, ili takmičarskog izazova, u svim državnim kaznionicama, da se ispune uslovi neophodni za ukazivanje časti, tj. prava pristupa onom vrhovnom zatvoru. Pretpostavlja se čak da neki podmuklo rade na tome da budu zatvoreni u različitim tamnicama samo da bi otpočeli svoje putovanje, svoj lagani uspon ka cilju. Razrađujući ovu zamisao, neko je pretpostavio da u nepregledom spletu državnih kaznionica ima hijerarhije i da će samo onaj ko je savladao sve zatvorske etape moći da dospe do cilja i ostvari plan nalik snu bez pokrića. Do tog cilja praktično niko nije dospeo – osim ako dospeće ne podrazumeva ostajanje na udaljenosti merenoj ogromnim, možda beskonačnim brojem stepeni od velikog zatvora – pošto se putovanje završava, tačnije prekida zbog smrti ili zbog oslobođenja. Ali šta bi bilo to oslobođenje, to već niko ne ume da kaže – slobodne osobe se daju videti, dok oslobođenih nema nigde. A onaj ko je naklonjen gotskom misli da je oslobođenje eufemizam za smrt, ili čak obrnuto.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------    
     
PET


            Ova literatura, lišena bilo kakvog stila, i zanimljiva samo kao socijalna, subkulturna činjenica, dala je međutim maha jednom ludilu, jednoj nesvakidašnjoj veri koja, za razliku od one prâve, nije gajila osećanje časti i kult žrtve. U stvari, rodilo se ono što je jedan naučnik čija porodica potiče iz mlađeg paleolita definisao kao „kult vrhovnog zatvorenika”. Neobičnom transformacijom elemenata karakterističnih za mnogobrojne religijske doktrine, ovi vernici su napustili prastare običaje i posvećenost jednom mesiji, Bogoizabraniku čudotvorcu, ili otelotvorenom Bogu, ili Oslobodiocu od zemaljskog ropstva, ili Iskupitelju koji čisti čovečanstvo od grehova, svake časti i svakog suvišnog ukrasa. Tako, oni više ne veruju ni u kakav događaj koji bi svet – onaj koji je jedan teolog Adventista definisao kao „poludelu varijablu Ništavila” – učinio donekle bliskim, prijateljskim, voljivim; ne gaje nadu u postojanje naknade za dobre i kazne za zle; štaviše, veruju kako su i jedno i drugo samo nazivi za maske kojima se zamajavaju deca, rasrđena lukavstvima jednog sna koji ne želi da ih primi u sebe.
            Istinski opčinjeni zatvorom, oni su odlučili da ga shvate otprilike – otprilike zato što je on nepristupačan – kao sedište jednog kulta; iz tog razloga podjednako se nameću dve mogućnosti: predstava Boga i predstava tabernakula sa vrhovnim zatvorenikom. Prost senzibilitet neukih slojeva populacije pripisao je savršenom zatvoreniku karakteristike jednog negativnog Mesije, bića kod koga se sve osobine koje inače obeležavaju vrhovnog Izabranika prikazuju u drugačijem, potpuno izvitoperenom obliku. Savršeni zatvorenik je predmet kulta, ništa manje fanatičnog nego bizarnog, kulta bez obavezujućih rituala, ali karakterističnog po jednom neobičnom načinu izražavanja, ponavljanju reči lišenih značenja ili mahanju, pred zatvorom, šarenim maramicama. Vernici vole mirise i piju prokisla vina, koliko zbog njihove skromne društvene vrednosti, toliko zbog toga što smatraju da prokislo vino ima jedan simbolički smisao, koji ipak ne umeju da objasne.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------       

ŠEST


            Jedan levoruki i melanholični mladić opisao je osobine savršenog zatvorenika na način koji možda zaslužuje izvesnu pažnju: ne zbog njegovog ugleda među teolozima, nego zbog toga što iznosi, u manje zbrkanoj formi, uverenja rasprostranjena već duže vreme u ne tako malom delu društva. Savršeni zatvorenik mora biti napisan na ovakav način, bez velikih slova, pošto nije ime nego deo obreda pa, u svojstvu bića koje se može imenovati, on do sada nikada nije postojao. Eto dakle osobine koja ga povezuje sa Mesijom, samo u jednom negativnom obliku: njega nema, ali upravo to „njega nema” ne zavisi od nametâ usiljenih, usporenih priprema za Dolazak, već od nužnosti njegovog proisticanja iz Ničega, a ništa, koliko je poznato, nikada nije proisteklo iz Ničega. Eventualnu primedbu da je kult nečega čega ne može biti besmislen pobija kontraargument da je ovde reč o jednom obredu, ne o licu, i da obredi mogu biti korisni čak i kad su neprimenljivi, i kad su predodređeni za nestanak; osim toga, mi ne znamo može li obred, u svojstvu nečeg različitog od nule, ostati neproduktivan, što na kraju krajeva i nije toliko bitno, jer kult savršenog zatvorenika ne zahteva kategoriju postojanja već, isključivo, čin vere. Štaviše, poželjno je da pretpostavka večnog nepostojanja zatvorenika bude potvrđena, kao neka vrsta preodevene nade, priželjkivanja onoga što naučnik zove „rasparčavanje sveta”. Nepostojanje zatvorenika, međutim, ne isključuje vezu između njegovog opisivanja s jedne i čina prepoznavanja s druge strane. On je nepokretan, jer bi svaki pokret bio bekstvo od samog sebe kao zatvorenika, i gubitak savršenstva. Nikakva svetlost ga ne dotiče, jer bi ga ubila. Ne može nikoga spasiti iako je spasilac, zato što bi, pre svih, morao sebe spasiti, što mu je odrečeno. Njegova snaga je večna, tj. korespondira sa večnošću; drugim rečima, neupotrebljiva je. Nije mu poznato očajanje, pošto ne zna za nadu. Na kraju, kao što je rečeno, ne postoji, i ovo je teška briga za one koji veruju u njega, jer on, po svoj prilici, ne može uživati u sopstvenom nepostojanju.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



SEDAM


            Pravoverni, doduše, postavljaju sebi jedno dodatno pitanje: na koji način oni mogu ’videti’ zatvor i raspravljati o njemu i, još, izraditi njegove fotografije? Tu se pravoverni dele u različite sekte. Po jednom mišljenju, zatvor, iako pra-večan, nalikuje pre matematičkoj tački nego sveobuhvatnom prostoru. U tom slučaju, ne samo živi svet, već ’sve’ neminovno ostaje s one strane zatvora. Zatvor je sasvim nepristupačan, nespojiv sa svetom, osim ako se svet ne bi pretvorio, svojevoljno, u matematičku tačku, čime bi došlo ne toliko do njegovog uključivanja u strukturu zatvora, koliko do izjednačavanja, do savršenog poklapanja sa njom. Oni veruju da sämo postepeno odumiranje svega živog, i potpuna propast i nestanak sveta na kraju, mogu dovesti do podudarnosti između zatvora i sveta, što bi, opet, odgovaralo podudarnosti između suštine i postojanja.
            Po drugima, zatvor nikom živom nije dostupan, ali je prirodno sklonište za pokojnike. Ko god se oslobodi postojanja, pristupa zatvoru i ulazi u njegovu unutrašnjost da bi u preodenutoj smrti zadobio suštinu i time prekinio svaku vezu sa svetom postojećih. Tim povodom nameće se novo pitanje: da li je pristup zatvoru kazna ili nagrada? Onaj čiji duh veruje jedino u kaznu, smatra da postojeće, nakon svođenja na suštinu, ne može a da se s bolom ne priseti svog okončanog postojanja; i da je, baš zato što je pristalo da postoji, odbacujući pri tom skladnost suštine, kažnjeno. Drugi međutim misle da je najviši ideal upravo to, biti saobražen onome što se naziva, jednostavno, vrhovni zatvorenik; oni zapravo misle da je zatvor, dobivši svojstva suštine, obuhvaćen beskonačnim brojem zatvora, i da prelazeći postepeno iz jednog u drugi zatvor, već postojeće biće večito, i bez mogućnosti okončanja, radi na tome da postane „vrhovni zatvorenik”; i zato neko iz ovoga izvlači argument da su kazna i nagrada u potpunosti identične, i da će diskusija, svaki put kad se krajnje odredište opiše bilo kojom od suprotnih reči, tapkati u mestu i izgubiti, sa ovakvom nomeklaturom, svaki filozofski zamah.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------


OSAM


            Među onima koji naginju teoriji preegzistencije zatvora, onima sklonim da poveruju u to da njegovo biće prethodi svemu što sada postoji, velika pažnja se poklanjala pitanju da li zatvor postoji po istom osnovu kao i to svepostojeće; odgovor je, razume se, bio negativan; izuzetak je jedna marginalna skupina jeretika koji smatraju da je zatvor stekao pravo postojanja upravo zbog svog položaja među postojećim stvarima; pri tom se, očekivano, pomenuto postojanje tretira kao jedna nepovratna degradacija po zatvor. Oni ne oklevaju – doduše tiho i, neretko, gotovo rasejano – da se narugaju zatvoru.
            Oni koji se izjašnjavaju kao ortodoksni došli su do drugačijeg zaključka; ili pre, do nekolikih, alternativnih zaključaka: oni tvrde da zatvor, za onog ko bi se našao spolja, ima atribute postojanja, a iznutra je samo suština. Prema tome, unutrašnjost ne postoji, a spoljašnjost, lišena suštine, svodi se u potpunosti na iluziju. Ovo tumačenje pomoglo bi da se shvati zašto je pristup zatvoru, o ulasku da ni ne govorimo, nemoguć. Pošto se dva segmenta zatvora odnose jedno spram drugog kao iluzorno prema nepostojećem, treba pretpostaviti da između spoljašnjeg i unutrašnjeg ne postoji nikakva veza, zbog čega bi, logično, opozicija spoljašnjosti i unutrašnjosti ostala bez ikakvog  uporišta, čak i unutar jezika. Kako kažu pravoverni, unutrašnje ne zna da ima spoljašnje, i zapravo ga ni nema niti ga može imati; i obrnuto. Ali, tu se već otvara prostor za novu dilemu: postoje li baš dva zatvora, jedan određen za hvatanje i čuvanje onih što postoje, i drugi koji u sebi okuplja bića? Za pravoverne je to večita misterija; drugim rečima, ako već nema unutrašnjosti, gde bi onda spoljašnji zatvor smestio one što postoje? I kako se prilazi unutrašnjem zatvoru, zatvoru bića, ako on nema nikakvu komunikaciju sa spoljašnjim? Jedina moguća pretpostavka je da postojeći i bivstvujući jesu oduvek, večito u zatvoru i da je iz tog razloga zatvor, prosto, jedini nužan prostor u vasioni, spremište svega što postoji i svega što bivstvuje.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



DEVET


            Problem nepristupačnosti zatvora, pošto niko, priča se još od pamtiveka, nije viđen kako prekoračuje njegove inače nevidljive ulaze, može biti protumačen na različite načine: na primer, da niko do sada nije počinio krivična dela za koja je inače bio projektovan i izgrađen zatvor: u tom smislu, ostaje da se vidi o kakvim krivičnim delima se radi, teškim ili bezazlenim; dalje, nepristupačnost bi se mogla  objasniti kao odraz diskontinuiteta između unutrašnjeg i spoljašnjeg dela, ukoliko zatvor uopšte sadrži bilo kakvu unutrašnjost, ili je on, na kraju krajeva, jedna potpuna praznina, jedno ne-mesto u koje niko ne može ući, iako kroz nju, kroz tu prazninu, svi mogu, ili možda moraju, proći. Jednim, iz ovakvog koncepta možda i proizvoljno izvučenim zaključkom, došlo se čak do teze da sva deca koja se rode jesu, prosto, begunci iz zatvora, i da se ona u njega ne mogu vratiti jer nema nikakvog načina da se premosti jaz između unutrašnjeg i spoljašnjeg; ovo zvuči fantastično iako je više puta rečeno da materija od koje je spolja izgrađen zatvor nije ništa drugo nego ljudsko odnosno životinjsko meso, ili pak lomljivi i kompaktni keratin, ili kakva druga materija od koje su napravljeni insekti i larve. Ubedljivijom se čini druga zamisao, iz koje je nastala jedna sporna, ali koliko-toliko prihvatljiva literatura, utemeljena na nekolikim aksiomima: u zatvor se ne ulazi i iz zatvora se ne izlazi, ne zna se je li je struktura zatvora prilagođena strukturi kaznionice niti, u slučaju da jeste, za koja krivična dela bi bila predviđena, ne zna se ni mora li zatvor uopšte prihvatiti ikakve osuđenike, ni to da li među ovima postoji zatvorenik nad zatvorenicima, iliti vrhovni zatvorenik sveta. Po onima koji istupaju sa ovakvim stavovima, mi smo, stvarno, unutar zatvora, koji se počev od svoje spoljne strane bezgranično širi; i upravo ovaj nepostojeći entitet, ova praznina, možda i nula, koju zatvor ljubomorno čuva u sebi jeste mesto gde bismo želeli tačnije mogli da pobegnemo, samo da nas pri tome ne ograničavaju barijere postojanja, one iste koje bi, u ovom idealnom svetu, ispale jednake i istorodne sa materijom od koje smo svi mi, mi nesvesni zatočenici zatvora, napravljeni.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------


DESET


            Niko, zapravo, nikad nije mogao ustanoviti kada je tačno podignut zatvor; i ured niti demantuje niti potvrđuje glasine kako nikad ni u jednom jedinom arhivu nije pronađen trag bilo kakvog dokumenta koji bi uputio na istorijat, tj. vreme nastanka zgrade.
            Po istoričarima, onim koji su obdareni jednim više naučnim rasuđivanjem, zatvor bi mogao prethoditi Državi u kojoj se sada nalazi i, čak, nije nemoguće da je Država rođena zato što je postojao zatvor; kao što je rečeno, Država nije ništa drugo do organizam koji služi za čuvanje zatvora; i možda bi se o njoj moglo govoriti samo kao o kutiji, kao muzeju u kome se čuva jedan unikat. Ipak, ako zatvor prethodi Državi, ostaje nerešeno pitanje ko i sa kakvim ciljem ga je izgradio; i, još više, drugo, pomalo sumanuto pitanje, da li njegovi zatvorenici, smešteni možda, kako spisateljčići fantaziraju, na istom mestu od početka, pre nego što je postojala Država, jesu ne-ljudska, ili delimično ljudska bića, okrivljena za dela o kojima se ništa više ne zna, ili koja su, možda, nemoguća, poput slobodnog pada unutar sebe, krađe kometa, rasturanja presovanih noktiju. Ove fantazije pokazuju - i to je razlog zbog kojih se navode - koliko su skromni intelektualni dometi stanovnika Države, drugim rečima, na koji način im zatvor pruža priliku da se bave nečim u čemu će im, na isprazan ali relativno bezazlen način, proći život.
            Ne nedostaju duhovi koji su religiozniji na jedan prirodan način, duhovi kojima je nepostojanje bilo kakvog dokumenta o podizanju zatvora osnova za uverenje da zatvor nikada nije ni bio podignut, i da je večan, da je on jedino večno mesto, iako se niko ne usuđuje da kaže kako jedna takva stvar ne bi mogla biti ništa drugo do Bog. Ko ne želi da potvrdi – a to bi zaista mogao učiniti pošto je Država laička – da je ova stvar Bog, naginje stavovima o istovečnosti zatvora sa Bogom; ali ovde su mišljenja opet podeljena – ne zna se da li je zatvor istovečan u svojstvu milosti i otkrovenja, ili u svojstvu tumora, tj. pametnog zla i nezalečive rane.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



JEDANAEST


            U ovom trenutku grad ima sto dvadeset sedam hiljada osamsto trideset šest stanovnika; oni borave u dvadeset osam hiljada šest stanova; postoji dve hiljade petsto šest parova koji nisu ozvaničili vezu, hiljadu osamsto šest homoseksualaca, sto četrdeset dva alkoholičara, šesto mucavaca, devet hiljada sedam bradatih muškaraca, trideset dva pisca, dva eksperta za slonove koji svake nedelje razmene među sobom jedinog slona u gradu. Na kraju severne ulice, duge devetsto pedeset tri metra, ima jedan gospodin koji poznaje sanskrit i sebe smatra reinkarnacijom slonove babe po majci; u istoj ulici stanuje šest gospođa koje ne vole mačke, i jedan eskcentrik što veruje u Boga. Ekscentrik je evidentiran kod policije koja broji hiljadu šest članova i koja je popisala dvadeset osam hiljada pedeset šest građana. U gradu nema fabrike, ni bilo kakve ekonomske aktivnosti vredne pomena: ipak, ovdašnji standardi, po svemu sudeći, zadovoljavaju visoke kriterijume. Grad je ceo posvećen jednom, opštem pozivu: pozivu samospoznavanja. Ovo zanimanje, koje je dočekalo treću generaciju, nastalo je nakon inicijative koju je pokrenula grupa mladih i nadarenih ljudi i od tad se razvilo do te mere da je grad po njemu postao jedinstveno i nadaleko čuveno mesto, a rezultati njegovih samoistraživanja prodaju se širom sveta po prilično visokim cenama, iako svake godine narastu za po jedan tom. Grad zna kada i koliko dugo će padati, odnosno neće padati kiša, prosečnu starost svih koji žive na trećem spratu, koliko zemlje razgazi toliko i toliko osoba na određenom putu; zna, čak, i sitnije pojedinosti: koja vrata će prilikom zatvaranja tresnuti, tačnije osloboditi buku koja će za šest dana biti procenjena kao tresak, i, takođe, ko će tu buku okvalifikovati kao tresak. Suptilnost gradskih prognoza priča je za sebe: na primer, poznato je da se jedno ubistvo mora odigrati za dvadeset tri dana, u jugoistočnom kvartu u dvadeset tri časa i sedamnaest minuta. U iščekivanju tog ubistva jedna stalna napetost vlada čitavim gradom; ne toliko zbog straha građana da će biti upleteni u ubistvo, koliko zbog toga što ono treba da bude merna jedinica, pečat, potvrda tačnosti gradske analize. Ova situacija zabrinjava organe vlasti koji se plaše da će se rečenog dana, u navedenom trenutku, desiti više ubistava, počinjenih od strane revnosnih građana patriota, što bi obesmislilo sva dosadašnja istraživanja, sve ono na čemu su tri generacije stanovnika tako predano i pedantno radili.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



DVANAEST


            U sedam časova pre podne, jedan mladi opštinski službenik, već obučen ali još uvek bez kravate, misli na ženu koja stanuje petsto trideset metara istočno, na četvrtom spratu; on, pak, stanuje na drugom, pa mu misao mora produžiti blagom uzbrdicom. Gospođa, u sedam i četrdeset pet seda za sto i započinje pismo koje bi trebalo da okonča jednu napornu vezu, koja se odužila na dve godine. Tekst, ispisan pravilnim i lepo uobličenim slovima, sadrži apstraktne i opšte reči, kao što su nesreća, zid, preobražaj, nemoguće. Pismo je poslato na adresu jednog gospodina koji stanuje šesto pedeset metara istočno, na drugom spratu, i koji sada pakuje svoj glomazni kofer, jer u buduće ne želi da trpi ni ljubav ni ravnodušnost jedne mlade žene koja mu piše pismo, koje on nikada neće pročitati, premda se ponaša kao da ga je pričitao. On bi mogao uzvratiti ljubav mladoj, njemu inače strasno naklonjenoj ženi koja stanuje osamsto petnaest metara jugoistočno, a u stvari više bi želeo da se preseli u stan koji se nalazi na osamsto metara ka jugoistoku, udaljen inače tri stotine metara od stana strastvene žene koju on odbija. Iz ovog novog stana on namerava da napiše pismo ženi koja mu sada piše, i koja će biti, u tom trenutku, udaljena kilometar i osam metara od njega. Misli kako će joj pričati o sudbini, pravu, ritualima, budućnosti, pobuni. Ne, neće napisati nijedno pismo, ali će se uputiti svom prijatelju koji stanuje šesto i jedan metar od nove kuće i pričati mu o svojim problemima; to je prijatelj pun razumevanja, pomalo nesrećan, pošto je pre izvesnog vremena sreo jednu ženu za koju misli da je interesantna, elegantna i dostojna pažnje, ali čije ime ne zna iako veruje da zna kako živi dvesta dvadeset osam metara od njegove kuće. Zapravo, metara ima trista dvadeset osam, i njemu zato ne polazi za rukom da sretne, i neće je nikada ni sresti, mladu ženu koja je ionako skroz ravnodušna i emotivno mlitava i koja se ne bi protivila braku iz čistog računa sa mladim opštinskim službenikom koji stanuje petsto devet metara severoistočno od nje, koji je sad stavio kravatu i prestao da misli na gospođu koja piše pismo gospodinu koji se pakuje i kani da ode u posetu svom prijatelju punom razumevanja, beznadežno zaljubljenom i već zaboravljenom od strane jednog ravnodušnog stvorenja koje je do pre nekoliko minuta razmišljalo o braku iz računa sa opštinskim službenikom koji je sebi konačno svezao kravatu.



------------------------------------------------------------------------------------------------------------


TRINAEST


            U duhu jedne drevne tradicije, čiji se koreni, po svemu sudeći, kriju u nečemu bliskom veri, na svakih osam hiljada stanovnika izabere se jedan kome se ne dodeli nikakav položaj. On nije popisan, nema ni ime, ne može se zaposliti, ni biti predmet kakve prisile ili kaznenih mera; stavljen je van svakog zakona, ne može sklopiti brak, ni u koga se ne može zaljubiti, čak ni u drugog građanina, muškarca ili ženu, istog položaja. Niko mu se ne obraća, osim nekog od drugih nepopisanih. Kad umre, ne sahranjuje se, a kuća mu se cela pretvori – zvanično, iz urbanističkih razloga - u jednu ogromnu grobnicu. Taj građanin ne može, očigledno, imati novca, i pravo na zaradu mu je uskraćeno po svim osnovama. Ipak, on može uzeti sve ono što će mu poslužiti, hranu i odeću, knjige, pse, može čak i da krade i za to mu nije potrebna ni umešnost ni sila, pošto niko ne bi pokušao da se suprotstavi građaninu koji nema položaja. On živi u kući u kojoj je, pre njega, živeo jedan drugi nepopisani koji se, inače, pre smrti bio preselio, kao što je običaj kod njih, u jednu od onih kuća što se kasnije zazidaju, tj. pretvore u grobnicu. Niko se ne rađa kao nepopisan, ali kada neki nepopisani umre, ili kada rastuća populacija zatraži da se pridoda jedan nov nepopisani, bira se, nasumice, novi ’predstavnik’. Premda je to tehnički naziv za nepopisanog, niko ne zna koga on to zapravo predstavlja. Nepopisani bi, isto, mogao da izađe iz grada, ali nepristupačna mesta, nemogućnost da se uspostavi kontakt sa ljudskim bićima ili da se pronađe boravište, ubediće nepopisane da ne napuštaju svoj grad. U tehničkom pogledu, oni ne mogu čak ni umreti i njihova se smrt, pošto nemaju ime, zapravo ne registruje, pa se na život starog nakalemi život novog, sledećeg nepopisanog. Nije poznato da li ovakav život protiče u znaku najteže nesreće ili, pak, spokoja i odsustva svesti o vlastitoj bedi. Grehom, ili zločinom, ne smatra se nijedan njihov gest, pa za njih nema ni prekora ni oprosta. Nepopisani često satima, danima miruju ili spavaju na stepenicama, jer nalaze da je prelazak preko njih, bilo da je reč o penjanju ili silasku, izlišan. Sa godinama, telo se nabora i oslabi, jezik se svede na nekolike i skraćene izraze, a ponašanje je neretko tako bahato i neartikulisano da se nikako ne bi dalo tolerisati, samo da nije reč o nepopisanom.



------------------------------------------------------------------------------------------------------------



ČETRNAEST


            Na trećem spratu kuće zavedene pod rednim brojem sedamdeset dva, smeštenoj u ulici dugoj osamsto dva metra, u jednom trosobnom stanu, živi gospodin koji pati od jednog čudnog, ali već dobro proučenog i analiziranog poremećaja. On ne može da čini proste pokrete. Ne može da ubaci pismo u sanduče, ni da ga napiše, niti osmisli. Ne može da siđe do ulice, i ode da kupi novine. Sve to je nepodnošljivo prosto, i izgleda lišeno obzira prema svim prekidima praznine, prećutkivanjima stvarnog, anamorfozama predmeta, kao i neizmernim preobražajima sveta koje jedan prost pokret nosi sa sobom. Da bi sišao niz stepenice, na primer, i kupio skromnu količinu sira, on sebe mora ubediti da je uvučen u jedan ritual, sa ùlogom koji se svodi na ono što on naziva „inteligencija spuštanja”. Ako bi sebi ispričao priču o stepenicama koje su prosto stepenice, ostao bi užasnut ritualom njihove simboličke kastracije; ali ako protrči stepenicama kao nečim što se nalazi unutar njega samog, on uspeva da ih savlada, a u vratima koja ostavlja za sobom prepoznaje prilaze svojim intimnim i mračnim mestima, zatomljenim dovitljivošću aludirajućih, zagonetno ispisanih prezimenâ. Ulica, razume se, jeste Pristup sebi, transkripcija Puta – dakle, nema drugo ime, objavljuje sebe i ono što dolazi iz sebe – istog onog koji mu je dosuđen u Gradu, gde će se on silom prilika naći na strani suprotnoj od Grada Božjeg, suprotnoj doduše samo u onoj meri u kojoj, poput ovog Božjeg, pokazuje interes za ustrojstvo grada. Hrana koju kupuje podrazumeva jednu duboku, iscrpljujuću sklonost ka poslušnosti, a sir je pečat Obožavanja Sudbine, jer je on bio posvećen jednom redu, redu boravka u istom mestu, silasku do Dna, prolasku kroz jedan Život i pronalasku hranljive Beline po njegovom okončanju. Ponekad kupi novine, jer je svestan da se kao biće koje je stvoreno da bude Grešnik ne može odupreti grehu, pošto je greh onoga koji odbija da čini grehe neoprostiv. Zato, on prihvata da se ogreši o Istoriju, i čita pornografiju Zemaljskih Pregnuća kao da skriveno učestvuje u njima. Na kraju, ponovo protrči stepenicama, čiji je zadatak da ga otprate do pećine što lebdi nad pustinjom, do tebanske oblasti koja povezuje sve treće spratove u gradu.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



PETNAEST


            Ponekad jedna nerazumna vedrina zaposedne grad; njegovim stanovnicima, i to ne traje duže od nekoliko časova, povrati se nekakvo raspoloženje u kome glavna reč pripada nadi, premda te nade ovi ljudi uopšte nisu svesni. Danas, nada se već duže vreme shvata, u najpedantnijim psihijatrijskim istraživanjima, kao duševni poremećaj tipičan za široke skupine, i kao deo sistema mentalnih oboljenja koji obuhvata Istoriju, Prošlost, Veru, Lepotu i ostale manifestacije blažih vidova ludila; nada nije blaže ludilo, i ko padne u nju, pljačka, postaje u nekim slučajevima opasan za sebe i za druge zato što se izdaje, lično ili kao deo grupe, za nekoga ko stvara budućnost, a budućnost je, zna se, čak i kad se drži u tajnosti, već ranije stvorena. Sve u svemu, nadin prirodni saveznik je sveopšta nesposobnost za procenu istinitih podataka; štaviše, onaj ko se nada tvrdi da „stvarnost ne postoji”, tvrdnja koju psihijatri smatraju simptomatičnom, iako priznaju da je ona u potpunosti saglasna sa glavnim postulatom nade. Višečasovna trajanja nade su retka, i jedan težak nalet može da ispuni čitav dan, ali ne i da prekorači prag ponoći, jer je nada po definiciji preslaba da probije barijeru snova; tokom tih časova slave se venčanja, začinju se nesrećni maloumnici kojima se proriče sudbina genija, a skrhane akrobate pokušavaju da načine podvig. Ima i drugih stvari: paralitici pohrle u kupovinu kola, a u umerenijim slučajevima, kada se, zbog njihove defanzivne prirode, probiju katkad i barijere sna, ispišu se višetomne knjige, neretko porodične hronike. Ali pošto je nadi dosuđena pratnja jedne požudne nesreće, retko kada ove knjige – tako je i sa drugim ostvarenjima – bivaju privedene kraju; uostalom, ako se i završe, odmah budu uništene. Po pravilu, ko sprovede u delo, makar i delimično, ono što je naumio da uradi, oduzima sebi život, i muljevita rečica koja protiče kroz grad napuni se lepo odevenim leševima, gospođama sa nevestinskim velom i profesorima sa skupim kožnim tašnama; deca, nepoverljiva na kraju prema budućnosti da bi još gajila nadu, rado prisustvuju defileu leševa; ipak, mnogi počnu da gaje nadu da se uz pomoć nade uvek može nabaviti odelo fine i razborite elegancije.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------    

ŠESNAEST


            Prvobitno, grad je bio projektovan u strogo četvorouganom obliku; centalni prostor bio je, svojevremeno, savršen kvadrat. Od svog prvobitnog oblika, s izuzetkom nejasnih tragova koje samo arheolozi mogu prepoznati, današnji grad nije sačuvao ništa. U stvari, osim što je izrastao do ogromnih razmera, grad je danas poprimio formu nepravilnog pravouganika sa brojnim, nekad oblim, nekad izduženim kvrgama i, još, močvarnim površinama bez jasnog oblika. Niko više nije u stanju da identifikuje centar, a preobražaj grada učinio je da veze između nekih zona ostanu praktično u stalnom prekidu, i niko čak ni ne pokušava da ih uspostavi. Kao posledica svega toga, običaji i navike se, što bi rekli, u velikoj meri razlikuju od jednog do drugog kraja, i u određenim kvartovima jedva da postoji svest o pripadnosti istom gradu.
            U južnim kvartovima, na primer, ima kanibalizma; jedu se siročad, ubogi ljudi, stranci u prolazu; ne štampaju se novine; postoje samo tri crkve koje, uostalom, niko ne posećuje i niko ne zna kojim religijama služe. Nema ni pasa ni mačaka, ali krajem slobodno kruže ogromni, bezazleni i razigrani majmuni koji, ipak, nemaju pravo glasa, a samim tim ni dozvole da se hrane ljudima. Severni kvart je vegetarijanski, ali gaji isključivo biljke mesožderke. Govori jednim prilično elegantnim, južnjacima skroz nerazumljivim jezikom i baštini brojne religije, sve od reda prožete duhom gospodstvenosti. Ima jednu literaturu sačinjenu isključivo od lirike i ljubavnih romana. Seks se ne upražnjava, i oplodnja je isključivo veštačka. Po jednom prećutnom sporazumu, žena koja rodi blizance prebaci se kanalizacijom na jug da bi je tamo pojeli. Istočne četvrti ne izbacuju ni izmet, ni urin, ali neguju veštinu ratovanja; dosad su više puta napadali severne četvrti jer vole da otimaju ljubavnu prozu. Ne ubijaju žene, ali ih kite cvećem; u stvari, oni su izuzetni baštovani, i zato se smrtna kazna vrši na rafiniranim, možda prekićenim, vešalima od geranijuma. Zapadna četvrt je pusta; napuštena je već nekoliko generacija unazad, pošto su kuće obrazovale jednu nepreglednu hrpu buđi i blata, i ovim prostorom kruže, u potrazi sa skloništem, životinje slične psima koje je dugo odsustvo ljudskih bića deformisalo i upropastilo do te mere da im spasa ne može biti.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------


SEDAMNAEST


          U trosobnom stanu, smeštenom na trećem spratu jedne preskromne kuće, osme s desne strane za onoga ko dolazi iz centra, živi dečak koji ima oca i majku. Ulica je dugačka šesto trideset metara, ima jedan kafe-bioskop i crkvu sa tri stepenika po kojima mokri naizmenice šest pasa. Dečak ima pet godina i šest meseci i žestoko mrzi, premda na jedan prilično neproduktivan način, i oca i majku. On ih mrzi na različite načine; otac je u njegovim očima jedno teško, ravnodušno biće koje mu duguje poveću sumu novca – barem tri lire – koju mu nikada neće ni dati jer je rođen kao čudovište. Dečak se seća da se igrao sa ocem i gadi se samog sebe. Njegove predstave o smrti su nejasne, ali pošto zna da je ona bolna i spora, misli kako će je pokloniti tati; jednom je video ubijenog psa na ulici i svaki put kad otac izađe, ponada se isporuci džaka sa samlevenim tatom.
            Mrzi majku na jedan pribraniji i apstraktniji način; ali voleo bi svakog dana da je gleda kako stari, želeo bi ogromne oči da razazna kožu koja se uvija, telo koje se grči, disanje usporava, srce podrhtava i posustaje, zubi se klimaju, uho brka slogove,  a pređeni put iz dana u dan biva sve kraći. Na kraju, ništa se više ne dešava, ostaje samo mirujuće iščekivanje praznine, lažni lekovi, nelojalni sirupi, ali taman toliko da se ne okonča, nikada ne okonča ta namreškana i sušičava agonija. S obzirom da toliko mrzi oca i majku, i to na različite načine, dečak se ne dosađuje. Naravno, ne igra se. Ne crta. Ne peva. Postaje mu sve jasnije da će njegova sudbina, remek-delo njegovog života, biti onaj blistavi pogon mržnje, jedan potpuno utišan pogon koji funkcioniše čak i kada spava i prosleđuje ocu i majci čudne snove koji ih ostavljaju uznemirenim i dezorijentisanim; ali oni o tome ne pričaju, delom zbog sujeverja, delom zbog toga što su već odavno izgubili svaki interes za pričanje i slušanje.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------


OSAMNAEST


            Grad sadrži ukupno dve hiljade trista dvadeset pet bulevara, ulica, sokaka,  trgova, proširenih raskršća, javnih vrtova; jedna, i samo jedna od tih ulica dugačka je tačno trista trideset šest metara; ona obuhvata dvadeset jednu kuću i dva mala i skromna kafića. S leve strane, za onog ko dolazi iz centra, dižu se nekolike kuće, u značajnoj meri više od onih preko puta, pa ulica katkad utone u jedan, reklo bi se, krivudajući mrak. Treća kuća s te, leve strane visoka je devet spratova; osam spratova imaju po četiri stana; u prizemlju ih je samo tri, od kojih je jedan advokatska kancelarija sa slabim prometom. Svaki stan obuhvata četiri sobe, izuzev advokatske kancelarije gde ih je ukupno pet. Na sedmom spratu, u stanu s desne strane živi jedan par. Taj čovek i ta žena žive osam godina zajedno u tom istom stanu. Verovatno su muž i žena. Oni, počev od četvrte godine zajedničkog života, tonu sve dublje u čamotinju. Takvom osećanju doprineo je posao koji ih je, takoreći, po čitave dane zatvarao u kući. Dakle, oni su se sastajali i jedno drugome često pravili smetnje u toj ne baš velikoj kući. Od pete godine razgovori im se proređuju. Čama se preobrazila u neprijatnost, na kraju u neprijateljstvo; danas su konačno zakoračili u predvorje mržnje. Pa ipak, niko ne misli da učini nešto loše drugome, i njima zapravo ispada teško da zamisle život bez onog drugog, uključujući u taj život i osećanja, između ostalog i mržnju, koje taj drugi izaziva. Provode časove u tišini zamišljajući vešto pripremljena ubistva, i bezazlene neočekivane smrti; ili kakvu epidemiju koja bi im išla na ruku. Jedno i drugo, ukoliko bi to poželeli, mogli bi izaći iz kuće i otići na drugo mesto; nisu bogati, ali ni toliko bedni a da se ne razdvoje i na taj način se oslobode tereta mržnje. Ali oslobađanje je tako težak i bestidan pokret. Njihova mržnja deo je sistema u koji su uključeni dostojanstvo, nada u smrt, pa i poneki trag vere. Osim toga, ako bi se razdvojili, na koji način bi podelili predmete, koji više nisu naprave od drveta i metala, tako da svakome dopadne ista količina emocija? Za to vreme grad propada. Ekolozi pričaju o zagađenju, revolucionari o izrabljivanju, sveštenici o bezverju, inženjeri o nestabilnim temeljima. Niko se nije pozabavio parom koji stanuje na sedmom spratu treće kuće s leva, u ulici dugoj trista trideset šest metara.



------------------------------------------------------------------------------------------------------------



DEVETNAEST


            Kada prvi čovek ùmrē – na jedan krajnje banalan način, stopalo loše postavljeno na vlažnu hrid – duša njegova otpoče putovanje i uputi se ka mestu odakle je slutila da vodi poreklo. Da je baratao teološkim finesama, rekao bi da se vraća Bogu. Zapravo, njegovo putovanje beše prilično naporno, lišeno smernica i bilo kakve izvesnosti. Neki put bi sreo Figure koje su izgledale začuđene i uznemirene zbog njegovih pitanja. Pokušavali su da ga ohrabre na jedan način koji prvi umrli čovek nije mogao a da ne shvati kao neiskren, kao suviše srdačan a da ne ukaže na osećanje pritajene nelagodnosti. Srete Podnarednika Bezdanâ koji mu grubo saopšti da je Prah; na šta prvi umrli čovek učeno odgovori da se u potpunosti slaže, ali može li Podnarednik njemu kazati šta se sa Prahom dalje zbiva? Podnarednik je, uopšte, bio prostak, pa se udalji besneći. Četvrti dan, prvi umrli čovek nabasa na jedan ured koji je trebalo da se pozabavi njegovim slučajem; ali njegov slučaj je sve ostavio bez teksta, jer niko nije očekivao da prvi čovek tako brzo umre. Premeštali su ga s jednog na drugi kraj ureda, dali mu formulare da ih popuni – šta misli o velikim reptilima? da li je neprijateljski raspoložen prema polarnoj svetlosti? je li ikad sanjao automobil? – i rekoše mu da pričeka. Prvi umrli čovek se pripremi za čekanje. Dodeliše mu jednu mirnu sobu, sa pogledom na oblake; tri dana nakon toga dadoše mu gramofon, i, u pretpremijeri, simfonije Malera i Tako rade sve. Prvi umrli čovek nađe da je Maler nepotrebno mučan za nekog ko je, nakon svega, ipak mrtav; iako su mu mnoge nijanse promakle, Tako rade sve ga blago razgali. Dadoše mu pretplatnu kartu koja mu je omogućila da se donekle slobodnije kreće; ali on je shvatio da je njegova smrt bila jedna omaška, i da niko, ama baš niko ne zna šta treba raditi sa njim i za njega. Jednog dana, više ga ne pronađoše. Nestanak prvog umrlog čoveka probudi jedan trenutni zanos iza koga je stajala neodređena uznemirenost. Potražiše ga, isprva rasejani, potom zabrinuti, ali uzalud. Sad su u panici; naime, skoro će kraj sveta, a po protokolu, prvi umrli čovek bi trebalo da bude taj koji će razbiti bocu šampanjca o brodsko korito vasione koja će se otisnuti u ništa.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------


DVADESET


            Jedino što je izvesno kada je reč o ’ranijem’ jeste njegova prosta podudarnost sa nulom. Onda je, u izvesnom smislu, pozicija ’ranijeg’ lako ostvariva; gde god došli u kontakt sa nulom, tu je, bez sumnje, ’ranije’. Ako nije tako, šta onda znači ’stupiti u kontakt’ sa nulom? Mogu isto tako da kažem: prepoznati, otkriti, pronaći; rečenica ostaje lišena smisla, ali samo pod uslovom da se u njoj, povrh svega, smisao pronađe. Nula ne može biti dopunski objekat: ona iz tog razloga može biti samo subjekat. Zato ’ranije’ nije tačka gde se mi srećemo sa nulom, već mesto gde nula pronalazi nas. Ali mi ne možemo ni da budemo dopunski objekat nule. Bilo ko od ovo dvoje – mi ili nula – da dodirne ono drugo, neminovno će ga uništiti; i ako se oboje dodirnu, oboje bivaju uništeni. Uništenje ’nas’ i ’nule’ znači da mi postajemo nula i da se nula pretvara u nas. Ne postoje druge mogućnosti, jer na svetu drugo ne postoji. Dakle, ono što smo opisali dešava se uvek, pošto se, izgleda tako, dalje od prvih postulata uma ne može nikud stići. Mi postajemo nula i nula se pretvara u nas. Preobražaj je neprekidan, i uništenje se zbiva bez mržnje. Zapravo, prolazak milenijumâ nije ništa drugo do privid, a takva su i iščekivanja da nešto započne. Prvo što tražimo jeste ovde, tačnije, morao bih reći, to smo mi, ali to ne mogu reći jer u trenutku kada pronađem nas, mi postajemo nula.
            Pa ipak, mi pričamo o nuli, i nula osluškuje sebe u našim rečima. Sa ove tačke gledišta, koja je tako reći upravna na drugu, mi smo u tački koju bi trebalo da definišemo kao ’pre ranijeg’. Ovaj trenutak krakterističan je po tome što iz njega nije moguće dopreti do ’ranijeg’. Stoga, on ne može započeti, on je u stalnom iščekivanju, i u tom stanju će definitivno i ostati.
            Nije mi poznato postoji li neka druga vremenska pozicija; moglo bi to da bude ’posle’ posle ’ranijeg’ i ’pre ranijeg’. Nikome ne polazi za rukom da iznese pretpostavku o mogućnosti pronalaska nečeg trećeg, nečeg što nije ni nula, ni mi, a opet liči na oboje.



------------------------------------------------------------------------------------------------------------



[ DVADESET JEDAN ]


            Kako god, susret se odigra; uvek, apsolutno je slučajan; a on nikad, ni u jednoj prilici, nije siguran da se dogodio. Ustanoviti ritam izgleda nemoguće; on je doduše pokušao da izračuna, da ustanovi tačke prekida, povratka; da sazna ili da pretpostavi kada i kako izvršiti sve pripreme za iščekivanje susreta. S druge strane, svaka mogućnost proračuna osujećena je time što uvek kad dođe do susreta nije izvesno da li se on dogodio. Apsolutno je sigurno da se jedan određeni broj, možda uvek, i potvrdio; ali jedna doza neizvesnosti predodređuje svaku okolnost iako je izvesno da suprotna pretpostavka, koja kaže da se susret nikada ne potvrđuje, nema legitimitet. U svakom slučaju, on susrete ne ume da rasporedi u niz i nikakav zaključak ne može da izvuče iz njih. Osim toga on ne može utvrditi kriterijume koji bi mu omogućili da sa sigurnošću prepozna autentičan susret. Na primer, neizvesno je da li se figura susreta iscrtava uvek na isti način, ima li u njoj karakterističnog traga koji se svaki put ponovi. Dalje, nije nemoguće ni to da figura ne želi da bude prepoznata, i on je prinuđen da pretpostavi da su mu mnogi susreti bivali nametnuti, a da ih on uopšte nije primećivao. Drži se teorije da kišni, tmurni i magloviti dani, sa prigušenom svetlošću, više pogoduju susretu; ali mora priznati da se radi o jednoj lakoj fantaziji, i da ove protivrečnosti ne bi poremetila ni najžarkija galama julskog sunca. Vremenom se navikao na to da se ne užasava susreta, pa ipak uviđa da je u njemu sazrela, na mestu zaprepašćenja susretom, jedna stalna teskoba koja povezuje susret sa susretom. Posle svakog pretpostavljenog susreta, ostaje iscrpljen, i pokušava da shvati šta to znači, da li je u tom trenutku bio prenosilac neke važne poruke i nedvosmislenog znamenja. Druge dileme mu ne daju mira: da li ga zamisao susreta traži, je li ga uopšte tražila; da li zamisao zna za ove susrete; pridaje li zamisao ikakvu važnost ovim susretima. Katkad posumnja da ova izrazita nepreciznost predstave štiti jednu strepnju koja se ne dâ ublažiti, da predstava uspeva da se zasnuje samo zahvaljujući tim susretima, koji moraju biti raskriveni i protivrečni kako on ne bi saznao na koji način i u kojoj meri oni bivaju neophodni za trajanje ove figure u čije postojanje ne uspeva ni da se uveri niti da posumnja.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



[ DVADESET DVA ]


            Kao što je evidentno svakome ko je sposoban za nepristrasno posmatranje, pustinja razmišlja; ima, svakako, nečeg paradoksalnog u toj činjenici da mesto koje je nepregledno i lišeno svake stabilne odrednice - pošto čak i planine klize po meko mrtvoj površini - razvija jednu naizgled artikulisanu delatnost kao što je razmišljanje. Pre će biti da pustinja smera, da nešto ima na umu. Naum, zapravo, pretpostavlja konceptualnu bazu, prezicne koordinate uma, a oni neće biti da se ne poklapaju sa pojmom pustinje. Moguće je postaviti pitanje šta to smera pustinja; no, na prvom mestu izgleda neophodno zapitati se kakvu predstavu, kakvu zamisao pustinja ima o sebi. Nije to neka izrazito negativna zamisao ali je u svojoj biti zahtevna i iscrpljujuća. Pustinja, na primer, nalazi da joj je teško da se podeli u podpustinje sposobne za vođenje kakvog razgovora, debate, okruglog stola, ili, još, za insceniranje otmene i produhovljene čajanke u pet. Katkad se pustinja osmehne, ali to nije miran smeh, pošto se ona može smejati samo zbog sebe, sa sobom, i za sebe. Moguće je, u jednom kratkom vremenskom perodu, pretpostaviti da pustinja sebi postavlja pitanje svoje naknadne deobe; no ona je sada napustila ovu zaludnu fantaziju i bez sumnje misli na nešto drugo. Pustinja zna da je, u svojstvu pustinje, besmrtna; pustinja nije sposobna ni za kraj ni za početak. Naravno, planine se, kao što je rečeno, premeštaju, ali pošto planine i pustinje nisu različite stvari, pustinja ne smatra interesantnim ova premeštanja. Dakle, pustinja ne može imati na umu ništa drugo do jednu jedinu stvar, a to je sopstveni kraj. Ali kako zna da je besmrtna, ona mora isplanirati kraj sebe same u svojstvu pustinje. Koji god plan da preduzme, on ne može a da ne bude u vezi sa smrću; a smrt ne može a da ne bude u vezi sa okončanjem pustinje; a okončanje pustinje se ne može drugačije ostvariti nego kroz zamisao smrti. Ali pošto je smrt nespojiva sa pustinjom, ovde ne može biti izrazitijeg preobražaja, ne može doći do potpune transformacije, do katastrofe nakon koje od pustinje neće ostati ni traga, mada neko smatra da će duh pustinje u izvesnom smislu preživeti, sačuvati smisao iscrpljujućeg nauma i nakon njenog konačnog nestanka.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------




[ DVADESET TRI ]


          U noći žestoke oluje on se vrti po kući koja je u neredu, i boji se. Trzaju ga prolamanja gromova, ironično šuštanje munja, naleti kiše koja tuče po njegovoj kući. To je jedna stabilna kuća: s vremena na vreme prekontrolišu je stručnjaci za zidne pregrade, za vremenske nepogode, za zemljotrese; i svaki put ga uvere: kuća je, u tehničkom pogledu, potpuno obezbeđena.
            Pa ipak, on se plaši, i nevreme ga iscrpljuje, pošto u kući nije sam a nije ni skroz u njoj; nijedna kuća ne može odstraniti tutnjavu jakog vetra, različite šumove iz slabe, poput zmije pritajene kiše i uprošćenu, sažetu priču cepajućih munja. A njega je strah. Zapravo, nije ga strah za kuću, ne boji se da će umreti, on se jedino boji sebe samoga, boji se da će ga njegova sklonost popuštanju dovesti do toga da se prepusti kiši, munji, vetru; on se oseća ranjivim i umnožava svoje odbrambene snage, a snaga mu kaže da ga je strah.
            U jeku oluje neko kuca na vrata. Toga se i plašio. Teorijski, mogao bi pomisliti da je to neko koga je napolju zateklo nevreme pa traži sklonište. Ali, zna on da nikad nije tako. Ruka koja kuca je mirna, pribrana; od nestrpljenja ni naznake. To tamo napolju što je, ne traži sklonište. Traži samo da uđe. Osluškuje ruku što kuca. Za njega to je zvuk ove olujne noći, i, premda prigušeniji, možda ne manje zastrašujuć od udara groma. Mora brzo da shvati šta znači takvo mirno i strpljivo kucanje, i kakve veze ima sa uznemirujućom noći što se nadnela nad njim. Ako bude otvorio vrata, onaj što je kucao mogao bi ući, i još bi svojom zastrašujućom snagom zadržao vrata širom otvorena kako bi sav nagomilani bes oluje provalio u njegovu kuću. Ali pretpostavimo da onaj što kuca uđe i zatvori vrata za sobom. Šta to znači? On ne bi bio sâm i ne bi mogao više odmeravati svoj strah, što je odsudan, odlučujući zadatak njegovog života. Morao bi pričati, a pričanje odvlači pažnju. Morao bi, makar rasejano, dodirnuti nekoga ko nije on; stvar koja mu se čini neprihvatljivom. Bilo kako bilo, on ne bi mogao da ne bude uskraćen za strah, za pustinju, za svoj identitet. Osluškuje ruku na vratima, njene sve tiše i proređenije udare; osluškuje ih sa gnevom, sa očajanjem, sa kajanjem, s jednim mračnim zadovoljstvom.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



[ DVADESET ČETIRI ]


            Odvode ga na streljanje. Prolećno je jutro, vazduh blag, čak radostan; radosni su i izvršioci kazne; to je jedna od onih spokojnih, opuštajućih i nenametljivih radosti. Na drugoj strani, čovek koga treba streljati je dobro raspoložen, samo je malo zamišljen, kao neko ko se sprema da donese važnu odluku i započne novo poglavlje u životu, da stupi u brak ili, recimo, izabere zanimanje. Ništa nasilničko ne oseća se u ceremoniji; evidentno je, zapravo, da osuđenik čini sve da istakne predanost i želju za saradnjom. Tokom godina koje je proveo u zatvoru osuđenik je izgradio složen filozofski sistem iz koga se nakon serije postupno vođenih i pažljivo osmišljenih prelaza izvela pretpostavka da su zatvor i moguća smrtna kazna koja iz njega proističe jedna dobra, razborita stvar, apstrahovana u velikoj meri iz ustrojstva spoljašnjeg sveta; štaviše, on je smatrao ove, prividno besmislene događaje znacima privilegije, pošto oni, budući nestvarni, nemaju u vasioni status stvari koju treba objasniti, ali kako su se našli izvan nje, time su u sebe uključili i razlog njenog postojanja. Zato je, bez natezanja, prihvatio presudu ne samo kao racionalnu činjenicu, već i kao deo svog intimnog, unutrašnjeg mira. Eto, drže ga da stoji, pred zidom; on gleda zid, star i ljuspičast, možda od prethodnih streljanja, i čini mu se da sve ide po svome. Nakon toga gleda u streljački vod. Čudan neki vod; prvo oblače stare, drečave halebardirske kostime; u rukama, zapravo, ne drže ništa od vatrenog oružja, samo lukove, koplja i samostrele; diskutuju sa puno žara, a dvojica-trojica gestikuliraju kao da nišane lukom; potom se smeju i bacaju to zastarelo i teško oružje; sada stiže nekakav vojnik obučen u crno, i gura ispred sebe kolubrinu; vojnici ga zbunjeno promatraju i diskusija opet započinje. Vreme prolazi; nije više zora a on je malo umoran; prilazi mu se jedan gospodin sa naočarima i pita ga hoće li stolicu; donose mu stolicu, evo je, sad je već komotnije. Jedan napoleonovski vod dolazi sa arkebuzama i nekakvim dugačkim puškama. Čak se i oni uključuju u diskusiju; vojnici jedni drugima pokazuju oružje, upoređuju različite modele; katkad, dva do tri vojnika istupe pa se u daljem razgovoru usredsrede na tehničke detalje. Već se smračilo, ali vodovi ne prekidaju diskusiju; osuđenik, u mraku, primeti kako pristižu dve neobične figure, poreklom, najverovatnije, sa Istoka. Gospodin koji mu je prosledio stolicu ovoga puta mu, umesto slamarice, donosi pravi krevet, starinski i udoban. Daje mu još i pižamu na zelene pruge, svetle i tamne. Osuđenik legne i zaspi. Ujutro, primećuje da je streljački vod narastao, da je popunjen kamilama i kamilarima, rimskim vojnicima, asirskim goničima lavova, maskiranim ljudima; gomile oružja, iz svih perioda istorije, razbacane na sve strane – u čošku prepoznaje jedno srceparajuće spremište amigdala i loše sklepanih praćki. Jasno mu je da je njegovo streljanje jasnije njemu nego njegovim egzekutorima; sve u svemu, da se ne radi o nedoličnom gestu, uputio bi se pravo ka svojim egzekutorima i predočio im u par reči da je, ukoliko se stvar osmotri iz kosmičke perspektive, poželjno da pristupe pogubljenju; ali takav gest izmenio bi položaj kako osuđenika tako i vodova, pa streljanje više ne bi bilo moguće. Stižu ljudi na konjima, glasaju dizanjem ruku; gospodin s naočarima im donosi novine, pa knjige, a onda namešta jednu nadstrešnicu; dani prolaze, osuđenik stoji sam, i ćuti naslonjen na zid, više forme radi jer počinje da se plaši da njegovo filozofsko zdanje nije ni neprikosnoveno ni univerzalno, i da je njegova sudbina tajanstvena i nedokučiva u većoj meri nego što bi njegova smrt bila u stanju da je objasni i razreši.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------




[ DVADESET PET ]


          Postoji trenutak koji još uvek pripada noći, ali nije odveć blizak danu, u kome se susreću dve utvare; možda ih ovaj naziv, koji se često povezuje sa niskim i neprirodnim strahovima, ne može precizno odrediti; pa ipak, treba reći da dve ogromne prikaze stoje neko vreme – niko ne zna da li je reč o okrajcima sekundi ili vekova – jedna nasuprot drugoj. Nijedna od dve prikaze nema konačan oblik: a ipak, jasno je da svaka od njih dve želi nešto što je nespojivo sa onim što želi druga. Nikakvog sukoba, nikakvog akta nasilja, nikavog ličnog gneva nema među dvema bezobličnim figurama; međutim, svaki put reč je o okršaju na život i smrt u kome, uprkos izostanku bilo kakvog kontakta, neko ubije nekog, ili možda svako ubije svakog. Kako god, ne može se reći ko je tu koga ubio: bezdelatno ubistvo se još nije ni odigralo, a prikaza što ubija prisvaja sve crte lica, sve odluke, programe, planove, nade od ubijene prikaze; zato dve utvare, premda svedene na jednu, ili čak – u slučaju da obe pretrpe poraz – na utvaru utvare, svaki put sačuvaju punu snagu, ispune namet dva stravična opredeljenja. Istina, pošto nije moguće saznati šta sadrže ta opredeljenja, čini se da im nije moguće pripisati atribut stravičnog; pa ipak, stravičnost provejava upravo iz nerazlučivosti, iz nerazdvojne pripadnosti koja ne može a da ne bude pripisana susretu dve prikaze. U stvari, stravičnost možda cela i sáma stoji u susretu; onda dve prikaze nisu ništa drugo do formalni vršioci dužnosti, igre senki, čista priviđenja kojima je poveren nedokučiv zadatak susreta, ubistva, smrti, oporavka, ponavljanja. Tako, ukoliko ne dođe do ovog susreta, dan odbija da započne, a noć ima pravo da se ne povuče; u svakom slučaju, noć, primljena u prostor prividno omeđen danom, iscrtava sopstveno prisustvo u nebrojenim senkama i strpljivo iščekuje ponavljanje susreta, ponavljanje ubistva koje se odigralo na početku.



------------------------------------------------------------------------------------------------------------



[ DVADESET ŠEST ]


          Inženjerov problem je izgradnja zore; isporučili su mu jedan uzorak zore, i on pokušava da ga ispita, ali ga prejaka svetlost, na koju se nikad nije navikao, zaslepljuje. Muči ga problem prihvatanja zore i pristupa mestu gde se nalazila ona tako kompaktna i razborita tama. Još je puno i diskutovao, pa je na kraju usaglašeno da će zora uvek i uprkos svemu biti lokalna; precizirano je čak, na inženjerov zahtev, da se u celom kosmosu nikada ne nađu tri istovremene zore, postavljene tako da dođe do formiranja jedne neprekidne zore. Ali, inženjer ima svojih problema: on je prihvatio zamisao da izvorâ svetlosti bude na par mesta, ili pretežno u jednom nizu izolovanih tačaka; na ovo nije stavio primedbu, zato što jedna serija osvetljenih tačaka ne ugrožava apsolutnu dominaciju tame; štaviše, zrak koji prolazi kroz tamu je osvetljena, potpuna i negovoreća samoća; svetlost ne poriče tamu, niti iscrtava njenu mapu; no zora je već nešto sasvim drugo. Zora ukazuje na mesni i vremenski gubitak tame, koja se potom, baš usled sukoba sa zorom, obezvređuje u noć.
            Zna on da će se na kraju noć vratiti tami, i da će se svaka zora okončati, ali, s druge stane, ostaće nepobitno da je, u vremenskoj beskonačnosti sveta, tama bila primorana da se obezvredi u noć. On zna da je noć definitivno drugačija od tame, jer noć može biti živa, zvučna, plodna, može se čak i smejati. Doduše, ona to može samo po odluci zore, kao što zora može biti tako jaka po odluci noćnog smeha. Zora, veli inženjer, mora polako izroniti; mora biti praćena osećanjem hladnoće; mora u sebi sačuvati nešto od dvosmislenosti noći. On crta plan zore, projektuje nešto kratkovečno oko izvora svetlosti. Ali kako to, kratkovečna stvar a da se ne obruši na izvor svetlosti? Razmišlja da stavi jezgro tame u središte kratkovečne stvari, jezgro takve snage da će kratkovečna stvari moći da traje sve dotle dok njegovo jezgro tame ne odluči da izroni. Inženjer smatra da je ovo dobar plan, iznad svega zato što će se na ovaj način, makar indirektno, tama aktivirati, angažovati na stišavanju strasti uzburkanih pojavom zore.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------



[ DVADESET SEDAM ]


            Odjednom, shvati da ga utvara pritiska, dodiruje, baš kao da su u pitanju vrata; utvara mora proći kroz njega kako bi pristupila onom ništavilu koje je njen prirodan i konačan cilj. Sa utvarine tačke gledišta, jasno mu je, on je bestelesan, on je jedan fin i gladak, dvodimenzionalni pravougaonik; i kada mu, s rukama kao u slepca, napipava srce, stomak, slabine, dijafragmu, ona zapravo traži ručku: utvara ga mora otvoriti, proći i opet zatvoriti; no tada u njegovom životu više ne bi bilo utvare. On ne poznaje utvaru, što će reći, nikad joj se nije obratio, ne zna ni kako se zove, niti odakle je došla; ne zna ni vuku li se za njom tragovi kakvog života, sećanja, po koje ljubavne zgode ili raseline jedne smrti. Ne bi mogao reći da je voli, pa ipak sve do ovog trenutka on je živeo kao da se uživljava u ulogu čoveka koji je živeo sa utvarom. Ima u njegovom životu kretnji, ima misli, ima drhtaja koji bi ostali neshvatljivi bez blizine utvare. On je siguran da se utvara nimalo ne interesuje za njega, da ga direktno ne poznaje, da se on već pretvorio u jedinu prepreku između utvare i sopstvenog mira. Pretpostavlja da utvara nije loša, da joj nikad nije bilo zabavno da ga muči, štaviše da nije ni primetila kako ga rastužuje, ili da možda nije svesna svog postojanja. Pretpostavka da utvara ne razume to da ona ni u jednom trenutku nije isključena iz njegove stvarnosti, dok on zna da ima veze sa nekakvom utvarom, izgleda mu dosta uverljiva; štaviše potpuno je ispravna. Dakle, u ovom trenutku on se stara za jezu, bol, gubitak orijentacije i prosleđuje ih utvari koja ga je često tako suptilno uznemiravala; ali nema govora ni o kakvom vraćanju niti osveti, zato što utvara ne zna ko stoji naspram nje. Dakle, on misli, morao bih pustiti utvaru, morao bih se otvoriti kao što se otvaraju vrata kojima se rukuje pažljivo i u skladu sa njihovom namenom. On se pita, kako se ja mogu ’otvoriti’, ali oseća da se našao u jednoj možda bezizlaznoj situaciji: ako bi on, nakon smrti, postao utvara, ostao bi bez vratâ i utvara ne bi mogla zakoračiti u njega; i pošto se samo kao živ stvor dâ otvoriti, on sebe mora prestati da tumači kao figuru čiji se smisao ne može odvojiti od odnosa prema utvari, odnosa koga niko nije svestan, čak ni utvara. Nema pojma može li se ovaj škakljivi premeštaj uopšte desiti, pa prestravljen, strpljivo osluškuje utvaru koja mu se mota po utrobi u potrazi za ručkôm.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------




[ DVADESET OSAM ]


            U zgradi što stoji pred njim neke osobe leže na samrti; na prvom mestu, jedan izuzetno star, a opet lakom snagom života nošen gospodin; izbacivši iz svog tela izvesnu količinu rana, plikova, oteklina, fistula, ovaj starac je pokazao koliko je jak; on je veliko prostranstvo zaraženog mesa, a ipak ne jauče, ne žali se, ne nada se ničem drugom; on zna da upravo staračka strpljivost, njegova patnička, neautentična ljupkost zadržavaju neko vreme smrt na pragu njegove sobe. Dva sprata iznad, umire jedna stara žena koja je za svog dugog života nadzirala prostitutke, regrutovala plaćene ubice, mirno prisustvovala smrti mršavih mladića od droge koju im je doturala; sve u svemu, sad je milosrdna, dostojanstvena žena, ali i dalje sa onom dozom svireposti koja joj je nekad omogućavala da živi, a sad joj produžuje agoniju. Čovek koji umire u potkrovlju je još uvek mlad; nema sumnje, on nije bolestan, telo mu nije iscrpljeno, pa ipak sve ukazuje na to da smrt napredujući ka njemu ne nailazi ni na kakvu prepreku, a i on je nemoćan da je na bilo koji način zadrži. Onaj što gleda zgradu zna ne samo za ove samrtničke muke, već i za sve ono što ih, tako različite, povezuje, drži na okupu i čini da one tri osobe koje su se retko sretale liče na ljude koji ispisuju priču. Onaj što gleda zgradu zna da se na ovom slučaju može raditi, da se stvari mogu razmrdati, da se, na kraju, čvorovi svih onih agonija mogu u isti mah razvezati, ali on to nije u stanju da učini direktno, nego samo tako što će svoju misao posvetiti priči što se, bez prestanka, sklapa u ovoj zgradi. Čovek koji je još uvek mlad postao je primalac smrti starog čoveka i vremešne žene; karakterišu ih nežnost i zloba, dve stvari koje mladić ne poseduje; mladi čovek se zapravo nalazi između smrti i dva samrtnika, i smrt ga mora savladati da bi dospela do krevetâ u kojima traje agonija dvoje živih; mladić zapravo ne uspeva da se pomiri sa njihovom smrću, jer je shvatio da se usled jednog, možda samo geografskog incidenta, našao u procepu između smrti i živih na samrti. Onaj koji posmatra zna da će smrt, samo ukoliko pomeri mladića, moći da potekne, brzo poput vode, i da samrtnike sve skupa oslobodi od njihove agonije, pa time i mladića od života koji mu pravi smetnje. Čovek se pita ima li u svojim rukama dovoljno snage da premesti, i na taj način spase, još uvek mladog i od sopstvenog života prestrašenog čoveka.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------


[ DVADESET DEVET ]


            Miran, ali s punim pravom malodušan gospodin pokušava da posreduje između sebe i samog sebe; svakog jutra održi sastanak na koji pozove sve ’ja’ koje je uspeo da pobroji; jasno je da ih on zove ja isključivo zbog poreskih olakšica, zbog statističke ironije i uživanja u klasifikacijama, jer mnoga od ovih ’ja’ nemaju nikakvih odlika ’ja’. Neka su potpuno bezoblična, pa manje pričaju a više drhte i oslobađaju zvukove sa, neretko, zanimljivim efektima. Druga, odavno bolesna, daju se predstaviti snovima, priviđenjima, strahovima. Ove skupove posećuju i jedno ja u obliku guštera, koje govori s jednim snobovski usiljenim, dijalekatskim akcentom, drugo ja obučeno kao jednorog, koje se, sve u svemu, ograničava na to da upućuje primedbe, i jedna šibica koja ne prestaje da se gasi, a pali se pomoću džepnog vulkančića koji drugim ’ja’ stalno skreće pažnju na svoju učtivost i koji je po mišljenju ostalih uzročnik zabune. Ovi jutarnji skupovi, ili konferencije, omogućiće, kako kaže mirni gospodin, da se shvati „poenta situacije”. Svi se slažu da je situacija nezanimljiva, iritirajuća i otužna. Treba napomenuti da jednorog ne učestvuje u ovoj fazi diskusije, ali kašljanjem, i neprestanim bacakanjem, i lakim udarcima repa nastoji da svima dâ do znanja koliko mu jutarnji skup nije po volji; pošto je svak upoznat sa time kako jednorog razmišlja, niko od ostalih ja više ne obraća pažnju na njegovo ponašanje jer je činjenica da se svi slažu u tome što priznaju da su nesrećni, njih zapravo učinila srećnim u toj meri da im je omogućila da se oslobode osećanja neprijatnosti ili odbojnosti prema bilo kojoj stvari. S obzirom na to da se ova sreća čini prilično beskorisnom, ja on, koji organizuje skup i predsedava njime, u više navrata je predlagao intervenciju jednog posrednika koji nije ’ja’. Tim povodom, na mesto sreće usled nesreće stupa nesreća; u stvari, svi toliko vole ove jutarnje skupove i, mada znaju, štaviše, žele da oni nemaju nikavog smisla niti poente, bili bi teško razočarani ukoliko bi posrednik, svojim putem, došao do rešenja situacije koja ove skupove čini tako neprijatnim. Jednorog, kao i uvek, negoduje i neatrikulisanim njihanjem svog velikog tela daje do znanja da bi on mogao naći posrednika, ali da u isto vreme nije siguran mogu li se njegove kolege, pre svega šibica koja se troši od sopstvenog gneva, smatrati kompetentnim da prihvate posrednika koga on poznaje i smatra sposobnim za intervenciju.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------

[ TRIDESET ]


            U jednom trenutku svog života, onda kada više nije bio mlad a kolao je i dalje nesavršenim lavirnitima zrele dobi, on uvide da mu se nešto dešava; stigao mu je, konkretno, jedan zahtev. Ovaj zahtev sročila je, u to nije bilo sumnje, jedna bolest; nije bilo reči o nekoj bezuslovno neprijateljskoj bolesti, pa ipak bilo je verovatno da je bolest smrtonosna, pogotovo ako bi on odbio da se razboli. Ne beše mu lako da shvati o čemu se tu radi; na kraju mu ipak jedna serija događaja razjasni da bolest, sa spokojom odlučnošću, traži prostor u kome bi se mogla pojaviti. On ne pokuša da se suprotstavi bolesti, ali joj, pošto se oprobao u pregovorima, ponudi parcijalne sporazume koji bi joj omogućili delimični ulazak, tj. učešće u njegovom životu, učešće kome se on, prihvatajući ga malo-pomalo kao nešto neophodno, nije čak ni pokušao usprotiviti. On nađe da je teško pregovarati s bolešću, pre svega zato što bolest nije pričala, nije polemisala, nije prigovarala, nije bahato zahtevala, nego je prosto, načinom na koji se predstavila, proglasila sebe za nužnu. Konačno, on otkri da bi ga odbijanje bolesti skroz izmrcvarilo, sabilo zapravo u jedan skučen prostor gde bi se morao pokoriti bolesti koja, za razliku od ove, nema običaj da se proglašava nužnom. Primeti da se nužna bolest zainteresovala za njega, i shvati da od njenog izbegavanja neće izvući nikakvu korist. Stoga, pokuša da uredi svoj život na takav način da bolesti prepusti sav prostor koji je ona zahtevala. Kontakte sa prijateljima svede na najmanju meru, ženi koju je voleo hladne glave dopusti da ode od njega i, nakon svega, odluči da se oproba u poslu koji bi omogućio bolesti da nasrće na njega kad god joj se ukaže prilika i učini neophodno. Radeći na svom životu kao na prostoru prilagođenom bolesti, on je svojoj priči dao jasan cilj, i mada mu se bolest, kako je postepeno nadirala, starala za pojavu akutnih bolova, on je osećao da joj mora dati neku vrstu potvrde, odobrenja i, možda, odati zahvalnost njenoj okrutnosti pomešanoj sa neobjašnjivom ljupkošću.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------



[ TRIDESET JEDAN ]


            Taj gospodin koji zastaje neodlučan pred trafikom, premišljajući se koje bi novine valjalo kupiti, jeste jedan od onih koji žele da promene život. Duboko je nezadovoljan sobom, i voli sebe da vređa nekoliko časova uzastopce. Piše pogrdne i opominjuće poruke i stavlja ih u džep; a onda ih, čim se nađe na ulici, vadi i čita. Dosta su to ozbiljne poruke. Zapravo, on živi u jednom krajnje prilagodljivom društvu gde nije retkost da kovač postane sveštenik, a konj stekne zvanje diplomiranog stenografa. To je, dalje, jedini grad gde životinje mogu graditi karijeru – za sada su van ponude samo upravljačka mesta - tako da ima nojeva prodavaca, žirafa okulista i mrava crkvenjaka. Taj gospodin – koji bi mogao biti dete iz mešovitog braka, pošto ima nečeg kengurskog – ima utisak da gubi vreme na nekorisne pokrete. Kupiti novine? Ili sve ili nijedne. Ne želi da mu se stav formira čitanjem jednih te istih novina. Ali problem je isti: kako promeniti život. Ima ko se oženi. Ali zar oženiti se nije isto što i ući u život koji se ne menja? Dakle, neće se oženiti, tim pre što ne poznaje ženu s kojom namerava da provede život. Mogao bi postati sveštenik: ali koje vere? Razume se, one čija iskušenja najpre odvedu u jeres. Ili pak one koja nudi mogućnost da se postane Dalaj Lama; ili one što podučava veštini čudotvorstva, ili one koja nagoni na postove, čistotu, noćna putovanja, mučeništvo. Ima manastira koji prihvataju lastavice, majmune i konje za ljuljanje; svaka životinja se suočava sa svojim, specifičnim problema vere, pa je zebrina teologija često nespojiva, na jedan prilično neprijatan način, sa pingvinovom teorijom spasenja. U ovim manastirima se puno diskutuje; u njima se izgrađuju sistemi vrsne intelektualne elegancije. Ali je li ovaj gospodin vernik? U nedoumici je. Voli tamjan, smrtne grehe, crkveno zapevanje, pregibe pri molitvi, reinkarnaciju i pakao; on je eklektik, a eklektike ne želi niko. Da promeni život, trebalo bi da bude ili fanatik ili čovek koji se zaljubio. Oseća da je blago opsednut željom da postane pustinjak, tako ne bi morao da bude fanatik. Poznavao je jednog pustinjaka koji je jeo isključivo jastoge. Da je jak, bio bi razbojnik. Je li zanimljivo biti razbojnik? A anđeo? Ali karijera anđela je duga, i zahteva kvalitete fanatika i čoveka koji se zaljubio. Shvata da od skore promene života nema ništa, još nije zrelo.


------------------------------------------------------------------------------------------------------------






 Napomena prevodioca




Đorđo Manganeli (1922–1990), prozaista, kritičar, publicista, teoretičar i prevodilac, jedna je od najvažnijih figura italijanske neoavangardne, eksperimentalne književnosti. Naša čitalačka publika upoznala ga je, ili pre, mogla ga je upoznati kao autora zbirke pripovedaka Centurija: sto malih romana rijeka (GZH, Zagreb, 1982, prevela Morana Čale) i fragmenta iz knjige Hilarotragoedia, „Priče nerođenog”, objavljene u Antologiji italijanske pripovetke (Svetovi, Novi Sad, 1991, u prevodu Jasmine Tešanović). Centurija, koju je, kako stoji u podnaslovu, činilo sto kratkih pripovedaka, svojevrsni je brevijar, pripovedačka kolekcija fantastičnih, polustvarnih i apsurdnih likova, blasfemičnih, bizarnih epskih situacija i oneobičenih, parodijski tretiranih filozofema i samoprotivrečnih teorija. Apokrifni nadrealizam u domenu sadržaja, barokni artizam biranih leksičkih spojeva, hladan, filozofski ton pripovedanja, i jedna, reklo bi se, dadaistička neozbiljnost u povezivanju motiva i pristupu velikim metafizičkim pitanjima, daju pečat ovoj zbirci koja je, ubrzo nakon objavljivanja 1979, skrenula pažnju inostrane književne javnosti na Manganelija. Pet godina nakon autorove smrti pojaviće se prošireno izdanje, knjiga u kojoj su se, između ostalog, našle i ove, „druge centurije”. Reč je o pričama koje su, kako u strukturalno-kompozicionom, tako i u idejno-tematskom pogledu, nastavak, neka vrsta nezvaničnog dodatka „pr(a)voj” Centuriji. Nove pripovetke su, isto kao i one u knjizi prethodnici, imale proste, brojčane naslove. Prvih dvadeset prvobitno je objavljeno kao zasebna celina u književnom časopisu Il Caffè 1980. Ostalih jedanaest, pronađenih u Manganelijevoj zaostavštini, štampano je posthumno i njihovi naslovi, odnosno brojevi, pisani su u velikim zagradama.
Prevodilac, koji se ovom prilikom zahvaljuje Biljani Andonovskoj, Kristini Santokiriko i Federiku Barbijeriju na njihovim promišljenim sugestijama i suptilnim pojašnjenjima, imao je na raspolaganju izdanje: Giorgio Manganelli, Centuria: cento piccoli romanzi fiume, Adelphi, Milano, quinta edizione, 2007. Bazičnom kontingentu priča, pored „Drugih centurija” („Altre centurie”, 217-281) u ovoj knjizi su pridruženi sledeći tekstovi: 1) predgovor Itala Kalvina, napisan 1985. za prvo francusko izdanje Centurije, 2) beleške Paole Italije o genezi Manganelijeve zbirke i radu na rekonstrukciji zaostavštine 3) dva apendiksa koji sadrže osam nedovršenih „centurija” koje je Manganeli odbacio još u začetku.



                                                                                    Aleksandar Kostić


------------------------------------------------------------------------------------------------------------                  
     Iz praktičnih razloga delo je dato u vidu jednog posta- isprekidana linija označava kraj jedne i početak druge stranice i originalnoj verziji.                                                                
      Posebnu zahvalnost za upoznavanje Manganelijevih Centurija dugujem Ivani Maksić.