Stranice namenjene odabranoj poeziji i vrhunskoj prozi.

27.05.2013.

BERTOLD BREHT - ZADOVOLJSTVA




Prvi pogled kroz prozor u zoru
Ponovo pronađena stara knjiga
Oduševljena lica
Sneg, promene godišnjih doba
Novine
Pas
Dijalektika
Tuširati se, plivati
Stara muzika
Udobne cipele
Shvatati
Nova muzika
Pisati, saditi
Putovati
Pevati
Biti ljubazan

BERTOLD BREHT - TEATARSKI KOMUNIST




Sa zumbulom u rupici kaputa
Na Kurfirstendamu
Mladić osjeća
Prazninu svjeta.
Na nužniku mu
Izgleda jasno: on
Sere u prazno

Umoran od rada
Svog oca,
On prlja kafane,
Iza novina
Opasno se smješka
On je taj što će ovaj
Svijet razgaziti
Kao kravlju balegu.

Za 3000 maraka mjesečno
Spreman je
Da režira bijedu masa,
Za 100 maraka dnevno
Prikazaće vam
Nepravdu ovog svijeta.

Bertold Breht - ISPITIVANJE DOBROGA



Iskorači: čujemo
Da si dobar čovjek.

Ne može te se kupiti, ali ni grom
Koji pogodi kuću
Ne može se kupiti.
Pridržavaš se onoga što kažeš.
Ali što si rekao?
Iskren si, govoriš svoje mišljenje.
Ali kakvo je to mišljenje?
Hrabar si.
Protiv koga?
Mudar si.
Za koga?
Ne mariš za osobnu dobit.
Za čiju dobit onda mariš?
Dobar si prijatelj.
Jesi li također dobar prijatelj dobrim ljudima?

Slušaj nas: znamo
Da si naš neprijatelj. Zbog toga ćemo te
Sada staviti pred zid. Ali s obzirom na tvoje Zasluge i dobra svojstva
Stavit ćemo te pred dobar zid i ustrijeliti te
Dobrim metkom iz dobre puške i pokopati te
Dobrom lopatom u dobroj zemlji.

BERTOLD BREHT - ROĐENIMA POSLE NAS




I

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mgu:
Zaista, živim u mračno vreme!


II


U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.


III


Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

16.05.2013.

Tin Ujević - POBRATIMSTVO LICA U SVEMIRU



Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! Ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.

Hrvatska revija, 1932.

08.05.2013.

VOLAS STIVENS - PITER KVINS ZA KLAVIJATURAMA



1
Ko iz klavira - odbegle note
tako iz ovih nota slatkozvučnih
domamim muziku srca.

Muzika - više je nego zvuci;
to je ono što osećam,
sedeći u sobi uz tebe,

misleći o tvojoj plavoj haljini
i njenim svilenim naborima. Eto, tako
starci žuđahu za Suzanom.

U toplom sjaju zelenog zalaska
pod stablima kupala se ona;
crvenooki starci

gledahu, i strune njihovog života
drhtahu, i staračke vene
pulsirale su picikato "Osana".


2
U zelenoj vodi
prozračnoj
Suzana je ležala 
dokona.
Doticaji struja
mazili su je,
iskali,
beše u njima plašnosti,
svežine njenih bokova.

Pod jabukom
na obali
Suzana je stajala,
bez snage da se ogrne
ježila se 
i majala.

Suzana je po travi hodila
nogama nagim, i lahora
nestašnost ju je pipkala
kao ropkinja verna
svilama prozračnim
i čipkama.

Disanje tuđe
opeče joj rame, i čvrčci
za ćutnju se izboriše,
ona se okrete -
cimbali zazvečaše
i trube se zaoriše.

3
Tada služavke pritrčaše s vičnim
kliktanjem, bubnjima sličnim.
I čudiše se žene zbog tog krika
protiv staraca tužna lika.
I beše dahtaj njihov isprekidan
ko kišica u vrbama, neki dan.
Zapalacavši k nebesima, plam,
osvetlio je lepotu i sram.
I služavke jurnuše s vičnim
kliktanjem, bubnjima sličnim.


4
Lepota je u mašti trenu sklona
ko tvorčeva nedovršena skica:

al, vaploćena, trulost ne zna ona.
Jer plot umire, a lepota živi,

tako noć ćuti u penama sivim -
kao sledećeg vala večna struja.

Tako zamire vrt u klopci zime,
skrivši svoj miris pod rizama tmine.

Tako devojke venu, od umora,
pod svežim zvukom predrasvitnog hora.

Suzana strunu pohotnu zapali
u zamirućem srcu ljudi starih -
skerco je smrti dovršio stvari.
U besmrtnost je svoju sada stala -
na struni duše gudalom spomena
nedovršivi svirajući psalam.




Sylvia Plath - Mad Girl's Love Song


"I shut my eyes and all the world drops dead;
I lift my lids and all is born again.
(I think I made you up inside my head.)

The stars go waltzing out in blue and red,
And arbitrary blackness gallops in:
I shut my eyes and all the world drops dead.

I dreamed that you bewitched me into bed
And sung me moon-struck, kissed me quite insane.
(I think I made you up inside my head.)

God topples from the sky, hell's fires fade:
Exit seraphim and Satan's men:
I shut my eyes and all the world drops dead.

I fancied you'd return the way you said,
But I grow old and I forget your name.
(I think I made you up inside my head.)

I should have loved a thunderbird instead;
At least when spring comes they roar back again.
I shut my eyes and all the world drops dead.
(I think I made you up inside my head.)" 

Volas Stivens - SLUČAJ S TEGLOM


Postavih teglu u Tenesiju,
sva obla beše, iznad brda.
To načini divljinu prljavom,
svud oko brda.

Divljina se do nje izdigla,
pružena svud, ne više divlja.
Tegla okrugla, iznad zemlje,
visoka kao zračna luka.

I uze ona vlast nad svime.
Razgolićena, siva tegla.
Zaseni ptice sve, i žbunje,
ko ništa drugo u Tenesiju.