Stranice namenjene odabranoj poeziji i vrhunskoj prozi.

28.11.2012.

T.S. Eliot - "Mrzovolja" ( Prepev:Raša Livada i David Albahari)





Nedelja: kako zadovoljno šetaju
Ta nedvosmislena nedeljna lica;
Šeširi od svile, pa te kape s vrpcama,
Mašne na cipelama i svesne ljupkosti
U ponavljanju koje zamenjuje
Tvoj duhovni mir
Ovom neovlašćenom digresijom.

Veče, svetiljke i, naravno: čaj!
Deca i mačori u uskoj ulici;
Tuga nesposobna da ustane
Protiv ove mutne zavere.

A Život, malo ćelav, malo sed,
Na kraj srca, probirljiv i umiljat:
Čeka, s rukavicama i šeširom u ruci,
Strogo pažljiv na kravatu i odelo -
Pomalo ne trpi zakašnjenja -
Tu, na pragu Apsolutnosti.














T. S. Eliot - "PUTOVANJE MUDRACA" (Prepev: Svetozar Brkić)




"Hladno nam bogme beše,
Baš najgore doba godine
Za put, i ovako još dalek put:
Drumovi zapali i vreme steglo,
Pusta ciča zima."
I kamile ožuljane, ranjavih nogu, tvrdoglave,
Ležu u raskvašen sneg.
Ponekad smo i žalili
Za letnjim palatama na padinama, za terasama,
I svilastim devojkama što služe šerbet.
Pa onda goniči, psuju, gunđaju
I beže, traže piće i žene,
I noćne vatre se gase, i nemaš gde da se skloniš,
I gradovi neljubazni i varoši nama nesklone
I sela prljava i cene za nas svud više:
Nije nam bilo baš lako.
Najzad smo rešili da za put koristimo noć,
I spavasmo na mahove,
A u ušima tad nam glas, kako
Čista ludost je sve to.

Onda u zoru siđosmo u nešto topliju dolinu,
Mokru, bez snega, mirisnu od bilja;
U kojoj potok beše i vodenica razgonjaše mrak,
I stabla tri na nebu behu nisko,
I konj neki beo i star jurnuo je livadom.
Onda stigosmo do krčme s ulazom u lozi,
Šest se do vrata ruku kockalo u srebro
I noge bile prazne mešine vinske.
Al' nikakvo obaveštenje ne dobismo tu, i tako
produžismo put
I stigosmo uveče, i gotovo odmah
Nađosmo mesto; pa dobro je (možda ćete reći).

Davno, sećam se, bejaše sve to,
I isto bih opet postupio, ali zapiši
To zapiši
To: da l' čitav pređosmo taj put zbog
Rođenja ili Smrti? Sigurno, bilo je Rođenje tu,
Dokaz imasmo i nema u to sumnje. Viđao sam i
pre rođenje i smrt,
Ali mislio sam da su drukčiji; ovo Rođenje beše
Teška i gorka agonija za nas, ko Smrt, naša smrt.
Vratili smo se u naše zemlje, u Kraljevstva ova,
Al' ne beše nam više lako pri duši, u starom poretku
stvari,
Sa tuđim svetom što držaše se bogova svojih.
Bila bi mi draga još jedna smrt.





                                       
                                       














T.S. Eliot - "PRELUDIJUMI"






I

Zimsko se veče taloži
S mirisom pečenja u pasažima.
Šest časova.
Dogoreli pikavci zadimljenih dana.
A sada nagli pljusak pada
Preko blatnjavih komada
Uvelog lišća oko vaših nogu,
I novina s pustih gradilišta;
Udara kiša
Slomljene kapke i vetrokaze,
A na uglu ulice usamljen
Fijakerski konj topće u pari.


Pa red se svetiljki upali.


II

Jutro dolazi svesti

Od mlakih bljutavih mirisa piva
S ulice gde strugotinu tabaju
Sve te kaljave noge što žure
K ranim šankovima gde se kafa toči.


Uz sva ostala prerušavanja
Koja nastavlja vreme,
Mislim na sve te ruke posle spavanja
Kako podižu otrcane zavese
U hiljadu nameštenih soba.


III

Zbacila si sa kreveta ćebe,
Ležala na leđima i čekala;
Dremala si i gledala kako noć odaje
Hiljadee nečistih likova
Od kojih ti je sačinjena duša;
Treperili su na stropu odaje.
A kada čitav svet se vratio,
I svetlost je upuzala kroz kapake
I po olucima začula si vrapce
Imala si takvo viđenje ulice
Da bi ga ulica jedva shvatila;
Sedeći na rubu kreveta, gde si
Navoje papira iz kose vadila
Ili svoje žute tabane obuhvatila
Dlanovima svojih prljavih ruku.


IV

Duša mu se nategla preko nebesa
Što čile iza bloka kuća,
Ili je gaze postojane stope
U četiri, u pet, u šest sati opet;
I zdepasti prsti što lule nabijaju,
I večernje novine, i oči
Sigurne u izvesne izvesnosti,
Svest jedne zamračene ulice
Nestrpljive da uzme na se svet.

Uzbude me maštarije što se svijaju
Oko tih slika, čvrsto ih uhvate:
Pojam nekih bezgranično blagih
Stvari što bezgranično pate.

Obriši rukom usta, i nasmej se:
Svetovi se vrte kao drevne žene
Što pabirče gorivo s pustih gradilišta.

















TIN UJEVIĆ - "SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA"

                                 Kako je teško biti slab,
                                 kako je teško biti sam,
                                 i biti star, a biti mlad!

                                 I biti slab, i nemoćan,
                                 i sam bez igde ikoga,
                                 i nemiran, i očajan.

                                 I gaziti po cestama,
                                 i biti gažen u blatu,
                                 bez sjaja zvijezde na nebu.

                                  Bez sjaja zvijezde udesa,
                                  što sijaše nad kolijevkom,
                                  sa dugama i varkama.

                                - O Bože, Bože, sjeti se
                                   svih obećanja blistavih
                                   što si ih meni zadao.
                                    
                                  O Bože, Bože , sjeti se
                                   i ljubavi, i pobjede,
                                   i lovora i darova.

                                   I znaj da sin tvoj putuje
                                   dolinom svijeta turobnom
                                   po trnju i po kamenju,

                                   od nemila do nedraga,
                                   i noge su mu krvave, 
                                   i srce mu je ranjeno.
                                
                                   I kosti su mu umorne,
                                   i duša mu je žalosna,
                                   i on je sam i zapušten,

                                   I nema sestre ni brata,
                                   i nema oca ni majke,
                                   i nema drage ni druga.

                                   I nema nigde nikoga
                                   do igle drača u srcu
                                   i plamena na rukama.

                                    I sam i samcat putuje
                                    pod zatvorenom plaveti, 
                                    pred zamračenom pučinom,

                                    i komu da se potuži?
                                    Ta njega niko ne sluša,
                                     ni braća koja lutaju.

                                     O Bože, žeže tvoja riječ
                                     i tjesno joj je u grlu,
                                     i željna je da zavapi.

                                      Ta besjeda je lomača
                                      i dužan sam je vuknuti,
                                      ili ću glavom planuti.

                                      Pa nek sam krijes na brdima,
                                      pa nek sam dah u plamenu,
                                      kad nisam krik sa krovova!

                                      O Bože, tek da dovrši
                                       pečalno ovo lutanje
                                       pod svodom koji ne čuje.
                                         
                                       Jer meni treba moćna riječ,
                                       jer meni treba odgovor,
                                       i ljubav, ili sveta smrt.

                                       Gorak je vijenac pelina,
                                        mračan je kalež otrova,
                                        ja vapim žarki ilinštak,

                                        Jer mi je mučno biti slab,
                                        Jer mi je mučno biti sam -
                                        (kada bih mogo biti jak,

                                         kada bih mogo biti drag) -
                                         no mučno je, najmučnije
                                         biti već star, a tako mlad!
                                    

                                     

21.11.2012.

RADE DRAINAC - IZ EROTIKONA (GLAD MI JE BESKRAJNA...)




                                                 10.

                          Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

                          Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
                          i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
                       
                          Dao bih sve a ništa nemam.
                          Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.






DIMITRIJE KANTAKUZIN - "NEDOKUČIVOST JE ODASVUD"

                           


                              Kad se rastanemo od moći života
                              nedokučivost je odasvud -
                              i žal neutešna
                              nema iscelitelja, nema ni bližnjih.

                              Kada smo čestim uzdasima
                              i suhim zahvaćeni,
                              kada oganj plameni raspaljuje unutrašnjost i rastrzava -
                              uzdahnućeš iz dubine srca
                              i sažalitelja ti nećeš naći.






NIKON JERUSALIMAC - "POVEST TUĐINA I PLENIKA"

                                   Sedoh i smotrih kako teku beskorisno.
                                   Obretoh svest moju tromo, um moj odrvenjen
                                   i namučenu mi dušu ljuto uništenu.
                                   Ostavi dušo slasti, ne teci u neizvesno,
                                   da ne preduhitri te smrt
                                   i da ne polučiš spasti se.
                                   Lukava nedra pomračuju dušu moju.
                                   Srp izoštren žeti čuvstva.
                                   I meso truli od mnoštva zla mojih.
                                   Oči pokri, nikako ugledati.
                                   Ruke i noge iznemogoše,

                                   krepost ne imajući sasvim.
                                   U dobro sumnjam, u lukavo biše.
                                   Kao ptoma, kao pas.
                                   Kao tuđin i plenik beskorisno spavam.





KONSTANTIN FILOZOF - "SMRT DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA"

                                 Gde, uistinu, iznenada ode
                                 sve svetlo i krasno
                                 što je unutra i napolju?
                                 
                                 Gde su zborovi igrača,
                                 gde crkvena sabranja?
                                 Gde saborne svetkovine
                                 i molitvena obilaženja po okolini?

                                 Najedanput sve bi mrzost zapuštenja,
                                 i sve se preobrazi,
                                 sve se u nebiće dede,
                                 i sve se nevoljom ispuni.

                                 Humke se razarahu i sažižahu.






SAVA NEMANJIĆ - "SLOVO O MUKAMA"

                                    Pomešah se sa stokom nerazumnom
                                    i izjednačih se s njom,
                                    bivajući ubog dobrim delima,
                                    a bogat strastima,
                                    lišen Božje slobode,
                                    osuđen od Boga,
                                    oplakan od anđela,
                                    bivajući na smeh besovima,
                                    obličavan svojom savešću,
                                    posramnljen zlim svojim delima.

                                    I pre smrti bivam mrtav,
                                    i pre Suda sam se osuđujem,
                                    pre beskrajnje muke
                                    sobom sam mučen od očajanja.





                                     

MILETA JAKŠIĆ -" PRIVIĐENJA"

                                 


                           Ko mutan prizrak gigantskoga zida
                           Jesenja magla vidik mi zaklanja,
                           Pogled mi prekida:
                           Jedva nazirem senke crna granja
                           Tamna obličja džbunja, golog pruća -
                           A gde je selo? Ni crkve, ni kuća!
                           Sve grezne, tone u magli, tišini.
                           Ljudi se kreću ko bezglasne seni
                           U tom povodnju;- tako mi se čini
                           Da se u carstvu tajanstvenog dima
                           Ti ljudi  samo priviđaju meni -
                           Da, oni meni, a ja opet njima.








20.11.2012.

Rejmond Karver - "MESOPOTAMIJA" (preveo Ljubomir Đurković)

                                
           Budeći se prije svitanja, u tuđoj kući,
           čujem radio iz kuhinje.
           Sumaglica praminja ispred prozora dok
           ženski glas čita vijesti, a onda i vremensku prognozu.
           Čujem to, i kako meso cvrči
           sjedinjujući se s vrelom mašću u tiganju.
           Slušam još malo, u polusnu. I sve je isto,
           no ne baš sasvim,kao dok bijah dijete koje leži u krevetu 
           i sluša u mraku kako neka žena plače
           i muški glas, povišen, pun srdžbe i očaja,
           a sve to izmiješano sa zvucima radija. No,
           što jutros čujem je muškarac
           koji pita: "Koliko mi je još ljeta ostalo?
           Odgovori mi!" Žena ćuti. A šta bi mu i mogla
           reći na to? Nakon toga čujem ga
           da govori o nekom koga već odavno
           nema: "Taj je mogao reći:
                      - O Mesopotamijo! -
           i dirnuti publiku do suza."
           Istoga časa ustajem iz kreveta i oblačim pantalone.
           U sobi je već dovoljno svjetla da bih shvatio
           gdje sam. Na kraju, odrastao sam čovjek
           a ti ljudi su moji prijatelji. Ne ide im
           baš najbolje ovih dana. Ili, možda im
           ipak ide bolje nego ikada,
           jer su ustali rano i govore o ozbiljnim stvarima
           kakave su smrt i Mesopotamija. U savkom slučaju,
           osjećam da me nešto vuče u kuhinju.
           Toliko se toga tajanstvenog i važnog
           dešava tamo ovog jutra.                                                    
   

                                                            
 
 

Rejmond Karver - "MENUET" (preveo Miloš Komadina)

                              Svetla jutra.
                              Dani kad sam toliko želeo da nisam hteo ništa.
                              Samo ovaj život, ništa više. Ipak,
                              nadao sam se da niko neće naići.
                              A ako ipak naiđe, neka to bude ona.
                              Ona s malim dijamantskim zvezdama
                              na svojim cipelama.
                              Devojka koju sam video da igra menuet
                              Taj stari ples.
                              Menuet. Igrala ga  je
                              onako kako treba da se igra.
                              I onako kako je htela.

Rejmond Karver - "PUT" ( prevod: Miloša Komadine)

                Kakva grozna noć! Ili sasvim bez snova,
                ili sa snom koji može biti ili ne može biti
                san što nagoveštava gubitak. Prošle noći ostavljen
                                                                                               sam
                bez reči na seoskom putu.
                Kuća daleko u brdu odavala je svetlost
                ne veću od zvezde.
                Ali ja sam se bojao da odem tamo, i nastavio sam da
                                                                                          koračam.

                 Zatim me budi kiša koja bije o okno.
                 Cvetovi u vazi kraj prozora.
                  Miris kafe, i ti koja dodiruješ kosu
                  pokretom nekog koga nije bilo godinama.
                  Ali ima parče hleba ispod stola
                  kraj tvoje noge. I linija mrava
                  koji mile tamo-amo iz pukotine na podu.
                  Prestala si da se smeješ.

                  Učini mi nešto jutros. Navuci zavesu i dođi
                  nazad u krevet.
                  Zaboravi kafu. Pravićemo se
                  sa smo u stranoj zemlji, i zaljubljeni.
                

Rejmond Karver - "STRAH" (preveo Miloš Komadina)

      Strah da ću videti policijski auto kako skreće ovamo.
      Strah da zaspim noću.
      Strah da neću zaspati.
      Strah da će prošlost ustati.
      Strah da će sadašnjost odketeti.
      Strah od telefona koji zvoni u mrklu noć.
      Strah od električnih oluja.
      Strah od čišćenja žene koja ima mrlju na obrazu!
      Strah od pasa za koje mi kažu da ne ujedaju.
      Strah od zebnje!
      Strah da ću morati da identifikujem telo mrtvog
                                                                             prijatelja.

      Strah da ću ostati bez novca.
      Strah da imam previše, iako to ljudi neće verovati.
      Strah od psiholoških profila.
      Strah od kašnjenja i strah da ne dođem pre svih drugih.
      Strah od rukopisa moja dece na omotima.
      Strah da ne umru pre mene, i da se ne osećam krivim.
      Strah da ne moran da živim sa majkom u njenim poznim
                                                                  godinama, i mojim.
      Strah od zbrke.
      Strah da se dan ne završi nesrećno.
      Strah da se ne probudim i vidim da si otišla.
      Strah da ne volim i strah da ne volim dovoljno.
      Strah da ono što volim ne bude smrtonosno za one koje
                                                                                      volim.
      Strah od smrti.
      Strah da ću živeti predugo.
      Strah od smrti.
                  Ja to rekoh.
        

16.11.2012.

REJMOND KARVER - "NOVAC"

                Da bi se moglo živeti
                na pravoj strani zakona.
                Da bi uvek koristio svoje sopstveno ime
                i telefonski broj. Da da kauciju 
                za prijatelja i da ga boli uvo
                ako prijatelj zapali iz grada.
                U stvari, nada se da hoće.
                Da da nešto novca
                svojoj majci. I svojoj deci
                i njihovoj majci.
                Da ga ne štedi. On želi
                da ga potroši pre no što nestane.
                Da njime kupuje odela.
                Da plaća stanarinu i komunalije.
                Da kupuje hranu i još ponešto.
                Da izađe na večeru kad mu se dopadne.
                I u redu je
                naručiti bilo šta iz menija!
                Da kupi drogu kad mu se ushte.
                Da kupi kola. Ako se slupaju
                da ih popravi. Ili još bolje
                da kupi druga. Vidite onaj 
                brodić? Mogao bi da kupi takav
                ko ništa. I da plovi
                oko Rta, tražeći
                društvo. Zna jednu devojku 
                u Porto Alegreu koja bi volela
                da ga vidi na
                njegovom sopstvenom brodu, punih jedara, 
                kako okreće u luku zbog nje.
                Momak koji je uzmogao
                da pređe čitav taj put
                da vidi nju. Samo zato
                što boli zvuk
                njenog smeha,
                i način kako joj se kosa njiše.


REJMOND KARVER - "ČITANJE"

                                    Život svakog čoveka je tajanstvo, baš kao
                                    što je tvoj, i moj. Zamisli
                                    dvorac sa prozorom koji gleda
                                    na Ženevsko jezero. Tu je na prozoru
                                    za toplih sunčanih dana čovek
                                    toliko zadubljen u čitanje da ne pogleda
                                    u jezero. Ili ako i pogleda, zabeleži mesto prstom,
                                    podigne pogled, i zuri
                                    preko vode u Monblan,
                                    i dalje, u Selah, Vašington,
                                    gde je sa devojkom
                                    i napija se po prvi put.
                                    Poslednja stvar koje se seća, pre
                                    no što mu je pukao film, jeste da ga je ona pljunula.
                                    Nastavio je da se opija
                                    i biva pljuvan godinama.
                                    Ali neki će vam ljudi reći
                                    da je patnja dobra za karakter.
                                    Možete da verujete šta god hoćete.
                                    U svakom slučaju, on se
                                    vraća čitanju i neće se
                                    osećati krivim zbog svoje majke
                                    koja luta u svom brodu žalosti,
                                    i koja razmatra svoju decu
                                    i njihove nevolje što se nastavljaju i nižu.
                                    Ne namerava ni da misli
                                    o bistrookoj ženi koju je jednom voleo
                                    i o njenom porazu od ruke istočnjačke religije.
                                    Njena žalost nije imala početka i nije imala kraja.
                                    Neka bilo ko iz dvorca, ili Selaha,
                                    iskorači da pokaže saosećanje s čovekom
                                    koji po čitav dan sedi u prozoru i čita,
                                    kao slika čitača.
                                    Neka sunce priđe bliže.
                                    Neka i sam taj čovek priđe bliže.
                                    Šta bi, dođavola, mogao da čita taj čovek?

REJMOND KARVER - "GDE SU ONI ŽIVELI"

                       Gde god da je išao tog dana, hodao je
                       svojom sopstvenom prošlošću. Probijao se koz hrpe
                       sećanja. Gledao kroz prozore
                       koji mu više nisu pripadali.
                       Kao ni beda, ni sitniš.
                       U tim danima kad su živeli po svojoj volji,
                       predodređeni da budu nepobedivi.
                       Ništa ih nije moglo zaustaviti. Ni
                       za najduže vreme.

                       U sobi motela
                       te noći, u ranim jutarnjim satima,
                       raskrilio je zavesu. Video oblake
                       nagomilane oko meseca. Prignuo se
                       staklu. Hladan vazduh je
                       prolazio, stavio je ruku na srce.
                       Voleo sam te, mislio je.
                       Voleo te dobro.
                       Pre nego što te više nisam voleo.

REJMOND KARVER - "PESMA KOJA NIJE PROTIV PTICA PEVAČICA"

                  Oladite malo, ptice pevačice. Pustite me da
                                                                                     predahnem.
                  Nema potrebe da se ovako nastavi,
                  čak i ako je jutro. Treba mi više sna.

                   Gde ste bile kad mi je bilo trideset?
                   Kada je kuća stajala tamna i tiha po čitav dan,
                   kao da je neko umro?

                   I taj isti neko, ili neko drugi,
                   skuvao je veliko, mračno jelo za preživele.
                   Jelo koje je trajalo deset godina.

                    Hajdete, duše moje. Dođite za jedan sat,
                    prijatelji. Tada ću biti sasvim budan,
                    Videćete. Ovoga puta mogu da obećam.

        

REJMOND KARVER - "TRAŽEĆI POSAO"

                            Uvek sam želeo kalifornijsku pastrmku
                            za doručak.

                            Iznenada, naša sam novu stazu
                            do vodopada.

                            Požurih.
                            Probudi se.

                            kaže moja žena,
                            ti sanjaš.

                            Ali kad pokušam da se dignem,
                            kuća se iskosi.

                            Ko sanja?
                            Podne je, kaže ona.

                            Moje nove cipele čekaju kraj vrata.
                            Blistaju.

REJMOND KARVER - "KIŠA"



                       Ustao sam tog jutra sa
                       strašnom potrebom da ležim u krevetu ceo dan
                       i čitam. Na tren sam se borio protiv toga.

                       Zatim sam pogledao kroz prozor na kišu.
                       I predao sam se. Stavio sam se u potpunosti
                       u vlast tog kišnog jutra.

                       Hoću li svoj život živeti ponovo?
                       Činiti iste neoprostive greške?
                       Da, imam pedeset posto šanse. Da.